Cipele

Godina 1973. Jedan mladic, iznosenog kaputa, stajao je na autobuskoj stanici i cekao. Nije znao koji autobus ceka, znao je da ce da udje u  onaj koji prvi naidje. Za Beograd ili Zagreb, svejedno. Naisao je beogradski, on je seo u njega, i za sobom ostavio sarajevska nocna svetla, a sa njima i sve svoje uspomene, citav svoj predjasnji zivot. Pustio je suzu, ali odlucnost u njemu je ipak bila jaca…

Da je naisao autobus za Zagreb, veceras bi ovaj blog pisao neki decko sa nick-om SerMate, SerJoze, ili kako god.Nema razlike. Veceras ga pisem ja, jer sudbina je tako htela…da se zovem Goran, i da se rodim u Beogradu…

Nije bilo lako…ni mom ocu da se snadje u novom gradu, niti meni da u godinama, onim prokletim, devedesetim, opstanem u drustvu koje nije gajilo simpatije za decu iz mesovitih brakova. Mlad sam bio, a primao sam udarce koje ni mnogo stariji i iskusniji ne bi mozda izdrzali. Ipak sam opstao, jer sam bio jak, jer sam se pravio da me to ne dotice. A doticalo me je…strasno. Rat je surov…ne ostaju njegove zrtve samo na bojnim poljima, i u pozadini se gine…

Sada kad sam zreo covek, navikao na sitne provokacije primitivnih ljudi, ne padam u vatru zbog istih. Ne. Sada znam ko sam i sta sam…hodam uzdignute glave. Kao sto je to Vuk Draskovic napisao – hodam u jednoj cipeli deda Djordja, u drugoj cipeli dide Muharema. Obe cipele su moje, i samo ako ih podjednako volim, necu u zivotu shepati. Kome se to ne svidja – dovidjenja prijatno. Ja sam na to ponosan, i mogu samo Bogu da se zahvalim sto mi je podario takvu sudbinu.

Generacije koje su se rodile posle mene, na zalost, uvucene su u taj svet mrznje koji je protutnjao ovim nasim prostorima. Neki su uspeli, vremenom, da shvate koliko je pogresno to sto su godinama upijali iz medija. Neki nisu. Neki i dalje smatraju da su ratovali narodi koji se medjusobno mrze. Pogresno…to su se samo politicari igrali rata. I tacka.

Ako budemo prevazisli te niske misli, te predrasude, te gluposti…onda se mozemo nadati i nekom lepsem zivotu. Ako svoju decu sutra naucimo da nije bitno da li si Goran, Josip ili Mehmed, da je vazno samo ko je kakav covek – ako uspemo u tome, tada ce nam svima svanuti. Ne moramo ziveti zajedno da bi zajedno u bolje sutra isli. A ja u bolje sutra iskreno verujem. Nadam se da nisam jedini…