Što neko reče, sve srećne imperije slične su jedna drugoj, dok su sve nesrećne nesrećne na neki svoj način. Dobro, parafrazirao sam Tolstoja, koji je pre, u stvari, i mislio na porodice nego na imperije. Sad, kada su porodice u pitanju mnogi bi se možda sa rečenim i složili, dok bi kod imperija već po svoj prilici došlo i do popriličnog zatezanja. Jer, postoji više autora, koji se doduše i ne izjašnjavaju nešto preterano na temu sreće imperija, ali su sa druge strane manje-više jednoglasni kada je u pitanju njihova neumitna kob. Naime, po priči, sve poznate civilizacije i imperije dele u suštini sličnu sudbinu, prolazeći kroz šest karakterističnih faza, nastajući, trajući i nestajući na gotovo identičan način.

Moglo bi i "diplomirani blogeri", ukoliko preferirate studije istorije, novinarstva ili političkih nauka. A, opet, možda "blogeri umetnici" i "teoretičari blogeri", ako su vam fakulteti umetnosti više prirasli srcu. Na kraju, sve to nije toliko ni bitno, pošto izgleda da baš svi putevi koje prelaze novopečene struke na ovaj ili onaj način umeju da budu prilično trnoviti. Mislim, to kako od podviga nekolicine entuzijasta vremenom postaju nešto što se izučava na različitim nivoima školovanja, počev od onih nižih, preko srednjih, pa sve do viših i visokih.

Svi smo čuli za Alberta Ajnštajna, zar ne. I dok za jedne predstavlja otelotvorenje mnoštva genijalnih ideja, za druge je, opet, pojam razbarušenog naučnika i pop-zvezde. Neko će reći, lepo, ali - kakve to veze može da ima sa srećom. Pa, u stvari, i može, jer je, pored nadaleko poznate Teorije relativnosti, Ajnštajn ostao upamćen i po svojoj Teoriji sreće.

Odnosi s javnošću zaživeli su, po nekima, u trenutku kada je muzički agent Edvard Bernej, inače nećak Sigmunda Frojda, pozvan da učestvuje u svojoj prvoj propagandnoj kampanji. Naime, radilo se o pokušaju predsednika V. Vilsona da inače prilično izolacionistički raspoloženo javno mnjenje SAD privoli na ulazak u I. sv. rat. Amerika je na kraju ratovala, dok je kampanja zapamćena po sloganu: „Moramo učiniti svet sigurnim mestom za demokratiju".

Ko bi rekao da smo, kada navijamo na stadionima, ili dok pred ekranima vojujemo pobede po prvenstvima, kličemo tribunima, ili strepimo nad sudbinama junaka, već prilično zakoračili u - liminalno. Naime, koliko god zvučalo neverovatno, uverljivost raznih sportskih i drugih igara, filmova, emisija i pozorišnih predstava, knjiga i štampe, koncerata, reklama, kao i mnogo čega drugog u zabavi, politici, marketingu ili u umetnosti, dobrim delom prilično toga duguje, čemu drugom do i svojim - liminalnim elementima.

Veština pričanja priče („storytelling") duboko je ukorenjena u naše nasleđe. Jer, ljudi pričaju priče jedni drugima od kad znaju za sebe. Ustvari, neki bi rekli da upravo priče i predstavljaju ono ključno po čemu se čovek razlikuje od drugih vrsta. Bez priča, po svoj bi prilici svi zajedno još uvek veselo skakalii po džungli, brali bobice, i noću cvokotali od hladnoće i cvikali od lavova. Jer, ljudi su odvajkada baš preko priča i prenosili znanja i iskustva, mnogo pre nego što su izmišljeni pismo i knjiga.

Ili „Staksnet", jedan je od najpoznatijih kompjuterskih virusa, koji je u fokus javnosti širom sveta za trenutak stavio priču za koju se verovalo da će ostati tajna, i u kojoj se na najširi mogući način prepliću kako globalni ekonomski tako i različiti geopolitički interesi. Kao i svet tehnologije pomešan sa jednim od onih najstarijih, rata - u ovom slučaju sajber ratovanja.

Aktuelni su teniski turniri na šljaci, pa mi pade na pamet na koje li sve načine tereni Madrida ili Pariza, kao i stadioni mnogih drugih sportova, podsećaju na arene Antičkog Rima i Grčke. Naravno, ne kažem da su današnji sportisti gladijatori, ne zato što je to milion puta do sada rečeno, već zato što samo po sebi verovatno i ne znači ništa. Kao, po svoj prilici, ni to da je narodu dovoljno hleba i igara.