Sećate se scene iz kultnog filma „2001: Odiseja u svemiru" u kome se čopori čovekolikih majmuna i majmunolikih ljudi koskama istrebljuju do iznemoglosti zbog komada mesa i gutljaja vode. I šta je onda uopšte i moglo na kraju da spreči njihovo totalno međusobno istrebljenje, kao i da započne bilo kakav oblik praistorijske diplomatije. Ne znam, da li je nekakav misteriozni i ezoterični obelisk prekinuo rat, zaveo mir i naterao ih da sarađuju, ili se radi o nečem trećem. Nečem, koliko jednostavnom toliko i genijalnom - o tome da su počeli međusobno da trguju.

Pre 50 godina, 20. jula 1969. čovečanstvo je učinilo još jedan od velikih koraka u svojoj naizgled neutaživoj težnji da prevaziđe granice sveta u kome živi, malim korakom kojim je astronaut Nil Armstrong kročio na površinu Meseca. Sad, ovaj veličanstveni događaj nažalost, ili nasreću, nije jedina tema bloga, već je pre povod da se ispriča i priča o još jednoj, u principu prilično nedorečenoj temi - socijalnim eksperimentima.

Postoji interesantna teorija po kojoj uzroke nerazumevanja koje postoji između, na primer, Engleza i Iraca (kad smo već kod toga, verovatno i mnogih drugih) ne bi trebalo isključivo tražiti u, ne znam, njihovoj teškoj međusobnoj istoriji, već, a ako ne i pre, i u njihovom različitom doživljaju vremena. Ili između Nemaca i Slovena, na primer, ili Francuza i Italijana. Po nekima, čak bi se dobar deo uzroka mnogih viševekovnih sukoba i nesporazuma mogao delom svesti upravo na to - na drugačije otkucaje časovnika različitih naroda i država.

Sigurno vam se nekad desilo da nešto kupite, pa da se posle čudom čudite šta vam bi. Što i nije nešto preterano čudno, posebno kada se pogleda do kojih sve granica različite firme idu kako bi nas navele da kupimo baš njihove proizvode. To, do kakvih se sve detalja ide - neko bi pomislio da je na kraju nemoguće uopšte išta i prodati ili kupiti (ili što bi rekao Zenon, da je u stvari nemoguće napraviti ijedan korak). A, ipak, jeste.

Na Netfliksu je nedavno prikazan dokumentarac “Socijalna dilema” ili “Dilema društvenih mreža” u kome su se verovatno po prvi put na istom mestu našli rodonačelnici gotovo svih poznatih društvenih mreža, kako govore o osnovnim idejama i principima koji su u njih ugrađeni. Odnosno, o njihovoj dobrobiti, ali jednako, ako ne i više, i o opasnostima koje sa sobom nose.

"Svaki čovek ima cenu, ali ja ću, ipak, novac ulagati u one levo i desno. Jer, dokle god čujem žamor sa obe strane čini mi se da sam na dobrom putu."

Ima i onaj trenutak u kasno popodne kada, dok skupljate stvari na nekoj od bezbrojnih mediteranskih plaža, primetite koliko čudnu toliko i interesantnu stvar. Da je pored mnogih hotela, pansiona i restorana na promenadi u prvom planu - kazino. Sad, naravno da nećete tamo i otići (dobro, neki možda i hoće), ko zna zašto, ali dobrim delom možda i zbog čuvene kockarske kletve - po kojoj kuća uvek na kraju dobija.

Koliko god da je pojava kinematografije, zajedno sa naizmeničnom strujom ili motorima sa unutrašnjim sagorevanjem, već u 19. veku nagovestila dolazak novog doba, prvi filmovi su bili eonima daleko od nečega što danas pod njima podrazumevamo. Naime, u nekakvim začecima oni su u principu bili dokumentarni - mogli ste da gledate vozove kako promiču pored zgranutih posmatrača, ili da se radujete zajedno sa radnicima na izlazima fabrika. Sve dok se neko nije dosetio kako bi filmovi možda bili mnogo interesantniji ukoliko ne bi bili posvećeni realnim, već pre nekakvim fiktivnim likovima - čime je, po mnogima, upravo i započeo 20. vek.

Svima su nam poznata nasleđa ovih prostora, ali, zar ubrzanje istorije kome trenutno i sami svedočimo ne postavlja između ostalih i pitanje da li u međuvremenu možda ne nastaju i obrisi nekih novih Balkana. Jer, koliko god da je možda vekovima stvarno i predstavljao mesto frontalnog sudara Zapada i Istoka, da li je danas ta granica ipak pomerena nešto više prema istoku.

Koliko god sitkomi nekima možda delovali trivijalno, puni stereotipnih likova i tema, površnih prikaza svih mogućih slojeva urbanog i ruralnog stanovništva, kao i plitkih i predvidljivih poruka, mnogi su odavno uvideli da bi ih trebalo shvatiti krajnje ozbiljno. Kako zbog prilično složenih političkih, ideoloških ili društvenih poruka koje se njima prenose, tako i u smislu formiranja nekakvog globalnog kolektivnog pamćenja, možda čak i više nego bilo koji drugi medij. Jer, popularna kultura je odavno postala glavni prenosnik ideja, po nekima i više nego što su to danas formalno obrazovanje ili umetnost. A opet, televizija je kraljica popularne kulture, uz sitkome kao nesporne kraljeve televizije.