Dobro, ne i samo kancelarijske, mogle bi biti i pogonske, terenske ili šalterske. Na kraju, zar svi na različitim radnim mestima u stvari i ne prihvatamo uloge u nekakvom vidu igara znanja, uticaja, poverenja, dobitaka i gubitaka. A opet, možda na kraju sve one, na određeni način, delom i ne liče jedna na drugu, sa zajedničkim dramskim situacijama, obrtima i glumačkim podelama.

Svi koji smo odrastali u onoj, od mnogih nikada prežaljenoj, socijalističkoj federativnoj državi učeni smo od malih nogu kako revolucije u stvari predstavljaju jedan od najslobodnijih i najautohtonijih vidova manifestacije volje naroda, u njegovoj borbi za bolje i pravednije društvo. Sad, kako smo odrastali uvideli smo da postoje i neke druge strane revolucionarne borbe, počev od krajnje specifičnog odnosa revolucionara prema osnovnim ljudskim slobodama, pa sve do ozbiljnog znaka pitanja nad njihovom autohtonošću.

Ili, da li su Englezi stvarno Englezi, ili se samo prave? Ovo je samo jedno od mnogih pitanja koja autor Al Marej postavlja u svojoj koliko šaljivoj toliko i ozbiljnoj seriji „Why does everyone hate the English" („Zbog čega svi mrze Engleze" [Link]), koja se trenutno prikazuje na dokumentarnom kablovskom kanalu „History". Naime, u svakoj se od epizoda Al (koji, naravno, predstavlja Englesku) „sukobljava" i „takmiči" u tome ko je bolji sa predstavnikom jednog od naroda sa kojima Englezi na ovaj ili onaj način imaju burnu istoriju nesuglasica, suprotstavljenih interesa, nesporazuma, zabluda i predubeđenja, kao i, generalno, pregršti nerazumevanja i stereotipa.

sa neprijatnim političkim protivnikom

Staro je pravilo da nema i da nikada nije ni bilo heroja bez dostojnog suparnika. U stvari, heroja verovatno nikada ne bi ni bilo da se pre njih nisu pojavljivale raznorazne nemani i ale, koje su izazivale sudbinu, ali i heroje da im izađu na crtu. Sad, izgleda da i u politici, kao i u bajkama, junaci i aždaje na određeni način ipak neretko i idu zajedno, opravdavajući međusobno postojanje, a, opet, i hraneći javno mnjenje suprotstavljenim stavovima, na kojima svako od njih može da poentira u očima svojih birača.

Pre više od tri veka poznati matematičar i filozof Gotfrid Lajbnic izgovorio je rečenicu koja zbunjuje svet sve do današnjih dana, rekavši da živimo u "najboljem od svih mogućih svetova". Ovu je tvrdnju potkrepio i prilično interesantnom teološkom i filozofskom raspravom, i to je otprilike bilo to. Nakon Lajbnica, izgleda da je većina ipak pre bila raspoložena za to da pomenutu tvrdnju opovrgne, nego da je potvrdi.

Doduše, samo do današnjih dana, kada su se, između ostalih, pojavili i autori svetski poznatog bestselera koji tvrde da ne samo da živimo u najboljem od svih mogućih svetova, već da je svet u stvari mnogo bolji nego što mi uopšte i možemo da pretpostavimo. Opet, neko će reći, čemu sve to, posebno u ovim smutnim vremenima, punim nesreće.

Počev od razularene rulje, pa sve do timova vrhunskih istraživača pripadnost grupi izgleda da ima načina kako da potre različite vrste inhibicija u pojedincu. U svakom slučaju, jedan od centralnih aspekata svake grupe predstavlja autoritet oko koga se ista ta grupa okuplja. Blog je o tome koliko autoriteti izrastaju sami iz sebe, kao i koliko ih je u stvari moguće namenski stvarno i proizvesti.

Kada je stvarno uopšte i počelo moderno doba? Za ono starije da se i pretpostaviti da je potaknuto nekim davnašnjim "prirodnjacima", u trenutku kada su otkrili vatru, ili šta već. A opet, možda pre kada su neki onovremeni "društvenjaci" shvatili da nikakvih tamo vatra ili čega već nikada ne bi ni bilo da upravo oni to nisu dozvolili i omogućili. Kako god, sve bi teklo nekim svojim, možda i potpuno drugačijim tokom da se u međuvremenu nije desila moderna istorija. 

Kako li se zemlje širom sveta bore sa problemom pristrasnog izveštavanja u medijima. Jer, mediji, na ovaj ili onaj način, gotovo uvek, pored regularnosti izbornog procesa i razvijenosti parlamentarnog i vanparlamentarnog političkog života, na kraju postaju centralna tema na osnovu koje se ocenjuje demokratičnost nekog društva.

Blog, naravno, nije samo o poznatom beogradskom fantomu, koji je obeležio deset za mnoge nezaboravnih beogradskih dana sa kraja sedamdesetih (dobro, za neke su svi beogradski dani sa kraja sedamdesetih nezaboravni) vozeći ukradeni Porše po gradu do tada neviđenim brzinama. I to u trenutku u kome se sve naizgled bilo složilo - egzotični auto, lepo vreme, neuobičajene trke po centralnim ulicama, a kao šlag na torti i činjenica da baš tih dana drug Tito nije bio u gradu (poseta 1979. Kastru i Kubi). Što je sve verovatno dodatno i doprinelo osećaju novootkrivene slobode mnogih kibicera okupljenih na Slaviji, Autokomandi i Terazijama.

Svi znamo da se danas gotovo sve može isprogramirati. Digitalizacija naša nasušna (koja izgleda da je baš ovih dana i postala reč u trendu, iako je tu već decenijama) uspela je da dospe do manje-više svega, i to na načine od kojih se mnogi tek sada počinju istraživati. Ali, postoji oblast za koju bi verovatno pomislili da je poslednja u kojoj bi tako nešto uopšte i bilo moguće, ona koja se uz još malo čega drugog toliko vezuje za same osnove ljudske prirode - pričanje