Pričam ti priču

Veština pričanja priče („storytelling") duboko je ukorenjena u naše nasleđe. Jer, ljudi pričaju priče jedni drugima od kad znaju za sebe. Ustvari, neki bi rekli da upravo priče i predstavljaju ono ključno po čemu se čovek razlikuje od drugih vrsta. Bez priča, po svoj bi prilici svi zajedno još uvek veselo skakalii po džungli, brali bobice, i noću cvokotali od hladnoće i cvikali od lavova. Jer, ljudi su odvajkada baš preko priča i prenosili znanja i iskustva, mnogo pre nego što su izmišljeni pismo i knjiga.

Hiljade je stranica do sada ispisano na temu kako sročiti priču. Mnoge škole upravo to i uče, stvarajući generacije budućih pisaca, dramaturga, ili novinara. Ipak, novina je i u tome što tehnika pričanja sve više postaje aktuelna i u nekim drugim oblastima - marketingu, menadžmentu, politici, medijima. Do te mere da se smatra da je uspeh u ovim, kao i u mnogim drugim oblastima, u značajnoj meri uslovljen nečijom veštinom pričanja. Pa pogledajte samo broj knjiga ili emisija koje u naslovu imaju reči „storytelling" ili „storyteller".

Sad, šta bi uopšte "pričanje priče" i moglo da predstavlja, i po čemu bi moglo da se razlikuje od, na primer, običnog dijaloga. Jer, dijalog podrazumeva razgovor između dve osobe, dok pričanje priče podrazumeva naratora koji se istovremeno obraća većem broju ljudi, sa ciljem da svoju ideju „pričanjem priče" prenese slušaocima. I ne tako što bi ih racionalnim ili nekim drugim argumentima u to ubeđivao, već time što će vođeni kroz priču slušaoci sami doći na istu zamisao.

Naravno, trebalo bi imati na umu da veštih naratora i dobrih priča, uprkos svoj halabuci koju „storytelling" godinama izaziva, ustvari ima malo, i da tek jedna od deset ima ikakvog efekta. I da, trebalo bi reći i to da se po mnogima tehnika „storytelling" ustvari zasniva na poznatom principu psihološke projekcije sa slušaoca na junaka priče.

Sad, kako tako nešto uopšte i izvesti. Ustvari, svaka ispričana priča ima manje-više sličnu strukturu, koja se može prepoznati kako u davnašnjim bajkama i legendama, tako i u svakodnevnom životu. Naime, radi se o univerzalnom mitu tipa „Herojsko putovanje", kojim su se između ostalih bavili i mnogi teoretičari i istoričari književnosti (https://en.wikipedia.org/wiki/Hero%27s_journey).

Setite se iz osnovne škole da svaki pismeni zadatak ima uvod, razradu i zaključak. Prevedeno na „storytelling" jezik, svaka priča bi trebalo da ima sledeću strukturu: (uvod) junak priče, koji se (razrada) bori, kako bi (zaključak) ostvario neki cilj, odnosno neku promenu u svom ili u tuđim životima. Sad, struktura priče sama po sebi ne znači mnogo, već ju je neophodno dopuniti i nekim karakterističnom elementima, koji najčešće imaju veze sa promenom za koju se glavni lik u priči bori. Elementi priče podrazumevaju prikaz: (i) idealnog stanja, praćenog prikazom nešto drugačije (ii) realnosti, zatim (iii) problema koji proističu iz razlika između (i) i (ii), pa (iv) rešenje problema (iii), i, konačno, prikaz (v) narednog koraka kako bi se realnost (ii) što više približila idealnom stanju (i). Gde su elementi priče (iv) i (v) posebno bitni, pošto se po nekima upravo u njih i učitavaju ideje koje želite da prenesete slušaocima.

Sad, dobili ste od firme određeni fond za reklamiranje, postavljeni ste na mesto menadžera supermarketa ili banke, donatori su vam dali novac da osnujete stranku, bili ste na „storytelling " kursu ... i šta dalje. Popunite gorepomenutih osam karakterističnih polja, pomešate ih, i ... najverovatnije dobijete još jednu od mnogih loših priča. Šta još fali.

Pa, po mnogima ključan detalj predstavlja izazivanje saosećanja slušaoca prema junaku priče. Jer, iz saosećanja proizilazi poistovećivanje sa junakom i strah za njegovu sudbinu, kao i katarza slušaoca u trenutku kada junak priče biva spasen ili kada pobeđuje. I, veruje se da upravo katarza i predstavlja trenutak u kome se vaše ideje prenose na slušaoce, odnosno, trenutak kada one postaju njihove ideje. A, katarze nema bez saosećanja sa junakom priče.

Sad, na pitanje kako u priči proizvesti saosećanje odgovor verovatno nikada do kraja neće ni biti dobijen - do pregršti manje ili više dobrih smernica. Evo nekoliko, od vodećih „storytelling" stručnjaka: (i) priča koju pričate mora u određenoj meri ipak biti zasnivana na stvarnim događajima, (ii) mora biti lišena suvišnih detalja, (iii) mora imati pozitivnu konotaciju i srećan kraj, kako bi se poruka prenela, (iv) mora imati očigledan prikaz promene oko koje se vrti konflikt unutar priče - kako je bilo pre i šta sledi nakon promene, (v) pojava neočekivanih detalja u bitnim trenucima priče, (vi) upotreba vizuelnih elemenata prilikom vođenja priče, pošto su oni ponekad bitniji i od samih dijaloga.

Opet, sve ovo ne odgovara na pitanje šta to tačno u priči izaziva empatiju. Pa, u principu je ponuđeno više bjašnjenja. Prvo, koje ustvari ima veze i sa samom suštinom pričanja i slušanja priče, onom koja se odnosi na motiv glavnog junaka, pa samim tim i na identifikaciju slušaoca sa junakom na nivou zajedničkog motiva. Takođe, identifikacija sa junakom priče može se desiti i na nivou zajedničkih problema i prepreka, sukoba i nesuglasica sa kojima se junak, jednako kao i slušalac priče, susreće u životu. I to je po nekima to. Uz gomilu bogomdanog talenta i rada.

Sad, bi bilo lepo čitavu ovu priču nečim i ilustrovati. Evo, na primer, kompanije „Epl", koja po mnogima isključivo predstavlja proizvod „storytelling" talenta Stiva Džobsa. Jer „Epl" je priča, koja doduše prodaje i neku tehnologiju, maknutu od drugih što legalno što ilegalno na milion različitih načina (bar je tako bivalo u herojskom dobu kompanije). Junak priče je Stiv, u klasičnom narativu, neprijatelji, prepreke i problemi su mnogi, dok rešenje problema leži, zamislite, baš u volšebnim proizvodima firme „Epl".

Imate i primere iz politike, i to vrlo visoke. Naime, u SAD je potpredsetnik za vreme mandata Bila Klintona bio (na Balkanu, ali da ironija bude veća, i u SAD) naširoko nepopularni i neuverljivi Al Gor. Kad je došlo vreme za predsedničke izbore 2000. godine demokrate su ga ipak kandidovale, dok su se republikanci odlučili za ni po čemu posebnog Buša Juniora. Mnoge analize su predviđale gotovo sigurno pobedu Gora, naročito zbog njegovog angažmana na vidnom popravljanju ekonomskih prilika u SAD. Imao je i mnogo više iskustva od Buša, inače ne baš nešto preterano bistrog bogataškog sina, nekog ko je, između ostalog, i gomile poslova kojima se do tada bavio uspeo temeljno da upropasti. Ipak Gor se na kraju suočio sa nerešivim problemom - nije umeo da ispriča svoju priču. Za razliku od Buša, koji je i ono malo ili nimalo svojih kvaliteta uspeo da izreklamira na sva zvona. Na kraju kampanje i sam je Gor bio prinuđen da pokuša da priča priče, ali loše, izgubio, nestao, i otišao u zaborav ...

Da bi se volšebno preporodio 2006. godine kao promoter pokreta za borbu protiv globalnih klimatskih promena. Vremenom je stekao status međunarodne zvezde, punio hale za basnoslovne honorare, i na kraju (ili na početku) dobio i Nobelovu nagradu za mir. I dalje isti onaj dosadni Al Gor, ali sa uočljivom razlikom da se sada poprilično koristi raznoraznim „storytelling" poštapalicama, bukvalno i u svakoj prilici.

Sličan slučaj izgleda da imate i u aktuelnoj SAD predsetničkoj kampanji, borbi između dve suprostavljene priče, Trampove i Hilarine. Gde oboje po svoj prilici pucaju i na emotivnu reakciju birača, izazvanu dubokim podelama u društvu, onim između siromašnih i bogatih, obrazovanih i neobrazovanih, doseljenika i starosedeoca, ... Sad, o tome koliko stvarno „storytelling" može imati uticaja možda najviše govori i činjenica da se kao šampion i junak svih siromašnih i neobrazovanih u SAD predstavlja niko drugi do ultrabogati Tramp.

I na kraju ostaje i pitanje, zašto baš priča „Herojsko putovanje" u toliko varijanti, kao obrazac koji se ponavlja kroz vekove, čak i u civilizacijama koje nikakve veze jedna sa drugom nemaju. Nadam se da ću u komentarima imati prilike i o tome ponešto da napišem.