FONDACIJA TANJA PETROVIĆ, osnovana je sa željom da se podrže ličnosti koje su izuzetnim zalaganjem doprinele afirmisanju kulture i umetnosti u medijima.

Da nije sudbina neuračunljivog karaktera, često neobjašnjivo zla i surova, danas bi Tanja slavila 48. rođendan. Umesto toga, Tanjina tanka nit o kojoj visi ljudski život se prekinula nedelju dana pred taj dan, pre dve godine. Uprkos tome, te dve godine, svi oni koji su joj bili bliski, oni koji su je voleli i koje je volela, još uvek ne veruju da je nema. Čak ni oni koji su doživljavali ono čega se svaki ljudski stvor najviše boji – gledanja smrti koja je sasvim izvesno tu, čekanja na njen konačni, završni pokret. Ni onda kada je njena smrt postala vest u novinama, dnevnicima, vestima, ni tada nije ništa manje bila nestvarna, čak ni silna tuga nije uspela da obriše osećaj da je Tanja još uvek tu negde, da će pozvati, javiti se kao da se vratila sa nekog od puteva na koje je tako volela da ide.

 ili KAKO SAM POSTALA GUSARSKA CARICA, STRAH I TREPET JUŽNIH MORA

Edit: Danas, u četvrtak 28. 10., NA ŠTANDU IZDAVAČKE KUĆE "ALNARI", HALA 1, U ČETVRTAK 28.10., OD 16-18h POTPISUJEM KNJIGU, naravno da se podrazumeva i potpisivanje van ovog vremena, po dogovoru, u obzir dolaze svi pp pozivi, rođačke i naročito kumovske veze.

U petak, 29.10., u 12h, Tajanstvena urednica i ja učestvujemo na Forumu sajma knjiga, a potom ja nastupam, u 15h, u Ćaskaonici sajma knjiga sa književnicom, Ljubicom Arsić. Oba događaja su u sali "Slobodan Selenić".

Devedesete godine su bile zle i za ljude i za knjige. Ljudi su ubijali i ljude i knjige. Zbog pogrešne nacionalne pripadnosti. I sopstvenog zverstva i gluposti. Tih godina su spaljivane i bacane knjige pisaca koji nisu imali državljanstva država u nastajanju. Nije bilo važno što mnogi odavno više nisu bili živi, važno je bilo samo odakle su, kako im se prezimena završavaju, ko su im bili roditelji. Oni prema knjigama milosniji su ih poskidali sa polica biblioteka, od zatvorskih do školskih, i dali ih u preprodaju.

Tih godina je ljubljanska antikvarnica prosto bila zatrpana »počišćenim« knjigama srpskih, hrvatskih, makedonskih, bosanskih pisaca. Za svaki slučaj su maknute i knjige ruskih i bugarskih pisaca. Zvuči nekako slično, zlu ne trebalo, da ne čiste dva puta. Prodavale su se u bescenje. Sabrana dela Andrićeva su koštala kao jeftiniji mesečni magazin, ni Danilo Kiš nije bolje prošao. Puškin i Jesenjin su jedva dobacivali do papirnih maramica. Dobro očuvane knjige, odličnog papira, još bolje štampe, večitog poveza i još večitije sadržine.

»Škola je kul«, obratio nam se sinoć slovenački predsednik, dodavši i da mu treba verovati pre no što se stigne u njegove godine. Ja nisam još u njegovim godinama ali mu verujem na reč i podržavam je frenetično, iz dna izmučene, roditeljske duše.

Kako ne bi bila škola kul, pa jedva sam dočekala ovaj 1. septembar, otkad više ne idem u školu, raspusti mi se razvlače k'o gladna godina. Doduše ovi moji objekti prosvete nešto se ne slažu sa predsednikom

Ja sam na licinom mestu, medenjaci su u kutiji, vino u flasama, Mlekac ne moze da pronadje vadicep i prica o Gremlinima, Zmu se druzi sa kovrdzavom PRovkom, kafa mi se hladi i cekam vas.

NOVOST: Blog-zurka je na drugom nivou iznad knjizare (Vulkan, Sremska), a odmah ispod internet kafea, u kom ne samo da ima internet, nago sme i da se pusi. Dakle, poruka za Kru: ne brigaj, u horoskopu ti pise da ne moras da se smrzavas napolju.

S

 

 

Sećam se kao da je juče bilo. Šumadija. Vreo letnji dan. Vene kamilica uz seoski drum i titra jara. Na tarabu se nalakćuje baba Kaja i decibelima na kojima bi joj zavidelo seosko crkveno zvono, viče: „Od ovam! Od ovam!“ Mi prozvani, raspušteni i na čuvanje ostavljeni, izmiljavamo i čekamo nastavak. Baba popravlja pera na marami i krikom koji mrtve diže, pita: „Kuj će kuglov?“ A, kuglof joj je bio mrtva usta da ga jedu, recept je u miraz donela iz svojih rodnih Komarica. Mek ko srce devojačko.

Jeste, ja sam ona što voli zimu i sneg. A sad je stegao mraz, jače od poreske obaveze. Ne pušta. Već danima škripe koraci i noću ledeni vazduh boli na obrazima. Sutra nam najavljuju novu količinu snega, sudeći prema vladajućem ledenišu, biće to onaj što zatrpava manirom prah šećera. Mada, što se mene tiče, može, bar će pocrkati one bakterije i virusi koji rastu na veličinu lubenica kada zima prolupa i organizuje višak temperature u plusu.

 

I ja bih ako smem o čokoladi. Jer, pada noć. A noć je kao čokolada, rastopi se po prstima drveća i zgrada, zvezde sjakte kao parčići staniola, dok se mesec troši poput ogromnog lešnika.

Jesam li vam već pisala koliko volim i obožavam čokoladu? Bez svega mogu, spremna sam da istrpim sve dijete, mogu da izjedem i onaj gorko-kiseli grejp bez dodataka,

Kada i ako uspete da se probijete kroz letnju kolonu, usijanu zmiju, koja se uvija putem, naravno kad nego usred leta, u popravci i dočepate se poslednje uzbrdice, sa iste vam pukne pogled na Bled. Radost masovnog turizma. Miomirisi antiuvetridesetfaktor, iznervirani vlasnici luksuznih džipova, koji pokušavaju da se parkiraju u jedinoj slobodnoj krošnji drveta, tona betona u obliku

Osnivam terorističku ćeliju. Svi, koji budu sledili moj cilj, a to je borba za istrebljenje cipelarskih radnji, prodavaca u istim i sudskih veštaka, mogu sa mnom živeti u bestragijama slovenačkih planinčina. Ješćemo kamenje, pićemo rosu sa lišća i hodaćemo bosi. Sporo, ali do konačne pobede. Preuzimaćemo odgovornost za štetu nanesenu cipelarskim radnjama,