Ljudi moji, prošlo je dvadeset i kusur godina, otkako

Nikada još nisam okačila video klip bez prateće priče. Pravim presedan filmom o FB bontonu, dodajući mu samo ovo malo reči. Što se mene tiče: ODLIČNO! Zajedno sa ostatkom kampanje koja mi se silno dopala. Povratak u budućnost ili kako tokom samo 60 godina može da se promeni društvo i svet:

Tu odmah iza ćoška je Veljko. Jeste završio veterinu, ali posla nema, zato Veljko ima piljarnicu malo manju od kutije šibica, i u njoj sve što njegov komšiluk iz okoline Mladenovca uzgaji. Radi od jutra do sutra, i na subotu i nedelju i na praznik. Kod Veljka uvek neko od komšiluka kupuje, a kako za tezgu mesta nema, to ostali moraju sa trotoara da siđu i odbrzaju ulicom, ako ne misle da ih odnese neki od automobila koji

Možda ipak ima boga, mada bez državnog tužilaštva, suda i medija, ne bi od njega bilo neke vajde. Bar sudeći prema njegovom dosadašnjem tolerisanju zla koje najosetljivijem delu čovečanstva – deci, nanose njegovi zemaljski administratori. Najčešće nekažnjeno. Ili kažnjeno poput slovenačkog katoličkog paroha, Slavka Štefka koga je, onomad, sud u Ptuju kaznio sa godinu dana i pet meseci zatvora, zbog seksualnog zlostavljanja četvoro dece. Uz to mu je sud zabranio da ubuduće drži časove veronauke deci, kao i da im se približava na manje od sto metara, a ne sme ni da ih zove. Njegov poslodavac, katolička crkva ga, tim povodom, nikako nije kaznila, verovatno jer su aranžmani za letovanja na Baliju već popunjeni.

Ali je zato, njegov kolega po poslu i neljudskosti, 62-godišnji paroh Franc Frantar, juče konačno, fasovao aps. Kako njegov advokat reče, u ljubljanski zatvor »Dob« je došao dobrovoljno. Jedino što još mora da nađe nekog ko bi mu poverovao, jer pomenuti sveštenik već deset godina beži kako od suda, tako i od kazne koju mu je sud, zbog pedofilije odredio. Naravno da mu to ne bi uspevalo tako lako da mu njegov poslodavac, u bežanju od ovozemaljske pravde, nije zdušno pomagao. Iako je pomenuti sveštenik seksualno zlostavljao dete.

 Dragi blogeri, komentatori, moderatori i ostali atori, kao i svi uže i šire zainteresovan, čast i zadovoljstvo mi je da vas pozovem na BLOG-ŽURKU koja će uzeti maha u subotu, 25. decembra u 19 časova, u knjižari Vulkan u Sremskoj ulici.

Pre tačno sto godina, na današnji dan, poginuo je Života Milenković. Na položaju Arapovac, u velikoj Kolubarskoj bici koja je tek počinjala. Života Milenković nije bio ni general, ni oficir uopšte, nije bio ni neznani junak. Bio je pešadinac. Vojnik IV čete, II bataljona XI pešadijskog puka, I poziva. Jedan od onih koje je bitka u kojoj je pao zapamtila samo kao jednog od mnogih desetina hiljada poginulih. Sahranjivanih mahom zajedno, onako kao što su sa ovog sveta i otišli.

Osetim ja jutros da me nešto žiga u krstima, dušek li je, na vreme li je, od mladosti možda...kad ja na vesti, a ono – počelo. Vojvotkinja od Kejmbridža rađa. Konačno se setila da izađe u susret novinarskim hordama koje su, pred bolnicom, već počele da gube strpljenje.

 -          Znate, Minesota je nekako na ravnom, nema planina, i onda preko tog ravnog, znate kada dune sa severa to je prosto strašno... Jeste, gospođo, mi smo posle gospođe sa dečicom...Da nisu žedni? Znate, mi u Minesoti uvek nosimo nešto za piće... Nisu? Ja samo da pitam, odužillo se ovo čekanje...

Badnje veče i Božićni dan, rođendan Ješue tesarovog sina, me dva puta godišnje podsete na ekipu baba u mojoj porodici, koje su mahom dužile uspostavljanje i održavanje veze sa pomenutim Hanocrijem i njegovim kabinetom, kako na nebu tako i na zemlji. Portparol babe su se brinule, počesto i krišom, za versku sigurnost čeljadi, među koje sam se ubrajala i ja, dajući bogu božije i socijalizmu socijalizmovo. Drugo se odvijalo javno, uz povremene grimase i krišom pljuvanje preko ramena, dok je prvo bilo obavijeno velom konspirativnosti, koja je u mom slučaju izazvala nepopravljivu zabunu.