Otkako sebe pamtim, moj Otac me je vukao na sajmove knjiga. Tumarali smo svaki dan po malo i sa sajma se vraćali sa kesama teškim kao da se vraćamo sa sajma građevinarstva i novih betona. Posebna misija je bila ubaciti u štek dovučene zembilje pune knjiga i to u polovini prvog koraka na ulasku u stan. Da nas ne provali Roditeljica. Posle dva takva dana, pregradna hodnička zavesa je dobijala izgled trudnice u dvanaestom mesecu, neposredno pred rađanje trojki. 

Sam sajamski svet za mene je, uz radost da tamo ima toliko knjiga i da sve smeš da ih pipneš i pomalo čitaš, bio

Dan peti.

U crno sam se zavila, klima mi je mrela. Naravno, usred letnjih najava vremena koje zvuče kao da živimo u Africi, neće valjda da crkava zimi kad mi nije potrebna. A, naći majstora klimatistu je teže nego napipati kardiologa da vam obavi kućnu operaciju na otvorenom srcu. Polovina njih juri kao besna naokolo, a kusur je otišao na more, briga njih što klime kao muve umiru kad im vreme nije.

Ovo je dan kad i ja verujem u dragog boga i njegove nebeske saradnike, zahvaljujući im se do atmosferskog omotača što su me se konačno setili i, u saradnji sa laičkim prosvetnim ministarstvima, proglasili kraj raspusta i početak škole. Aman više ako je za vajdu i raspusta i raspuštanja bez granica, izgibo'... Konačno su jutros zazvonili satovi ujutru i naš mlađi par mladunaca je, uz očekivano roptanje i zvocanje, otklipsao u hram nauke, umesto da spavaju do podne, doručkuju popodne, ručaju uveče i večeraju u zla doba rasterujući uboga bića iz mašte. Još samo da prinesem žrtve i da nekako umilostivim bilo kog boga koje god vere da otvori fakultete, pa da i Prestolonaslednik počne da leže pre jutra i već jednom prestane da spava u dnevnoj sobi. Koja mu omogućava da se neprimetno ušunjava u našu stambenu jedinicu, ne polažući račune bunovnim roditeljima o tome gde je zjačio do zla doba. O zašto da ni ne govorim.

Samo da na VIP stranu prenesem da je mlekac ponovo priključena. IMA STRUJU! I piše:

 Od kako sam cula sta ste uradili da nam pomognete sedim i smisljam divan blog kojim bih vam svima zahvalila, ali, u ovom trenutku ne mogu da se setim ni jedne od tako lepo smisljenih recenica.

Malopre su nas, KONACNO prikljucili. Stoga, sad hitam da vas, pre svega, o tome obavestim i da vam jos jednom svima beskrajno zahvalim na pomoci.

Vise o svemu kad ukljucim masinu, operem decu i USISAM kucu!

Ljubimo vas sve i svi vam se od sveg srca zahvaljujemo.

Pozz,

Vasa Mlekac

EDIT:
Za one koje je to zanimalo - juce je izmireno pola racuna EDB, a u medjuvremenu je stiglo jos nesto parica koje ce biti uplacene tokom dana ili sutra, tako da se racun sto vise smanji.

Hvala vam jos jednom.

  Kada jesen izgubi trku sama sa sobom i očešlja drveće na ćelavo, tako da od njega ostanu samo crni prsti, platan u našim prozorima počne da se ljuška u levo. Sa istočnim vetrom koji na njega natrčava s desne strane, stiže i miris za koji još nisu pronađene reči kojim bi se opisao. Hladnjikav, mrvu rezak, svež, ali mirniji od mraza koji već počinje da škrgutanjem ugrožava plombe svojih zuba. Njemu se pridruži miris ugljenog dima iz starih zgrada. Planine koje rube horizont pogleda počnu da se gube u sivim maglama. Tada je skoro izvesno da će vetar sasvim posebnog mirisa sa sobom doneti sneg. Najverovatnije noću. Jer sneg voli tišinu. Pred njim će tanušan led liznuti ulice, a zvezdano lišće inja će procvetati svuda gde mraz bude uspeo da napipa topli vazduh.

  Naravno to sve u slučaju da se ne poremeti sled godišnjedopskih događaja. Što je ove godine slučaj. Ne samo platan iz prozora, već i njegove manje komšije drvenog karaktera su još uvek čupavo zeleneli lišćem kada se odnekud stvorio severac. Ne da je duvao, nego je usput i kašljao pakosno starački. Trava se uzaludno zgrozila. Prve mrazeve je dočekala jarkom zelenom bojom, tako živom kao da je proleće tek svanulo. Sve u svemu, izgledala je kao bolesnik koji pred smrt živne i zarumeni se lažnom nadom.

Kao i većina stanovnika naše regije, koja polako ali sporo putuje ka evroatlantskimintegracijamaamin, tako sam i ja na samoinicijativnoj terapiji odvikavanja od terorija zavere, sa posebnim aspektom na iste u svetskim razmerama. Shodno tome sam ukebala sebe kako otvorenih usta, svaku ponoć, pratim tristadvadesetosmo repriziranje Dosijea X, sumnjičavo gvireći pod kauč i  pokušavajući sutradan da provalim ima li kasirka u lokalnom dragstoru dvojnu grbicu na vratu ili ne. Usput se, sa dvesta grama tanko narezanog i reš svežim novinama, brzinski neočekivano okrenem u nadi da ću je zateći prilikom vanzemaljskog zalivanja očiju katranskim crnilom.

Još jednom, na današnji dan koji bi trebalo slaviti kao božić, jer na današnji dan je rođen bog, gospodar svetla - Nikola Tesla.

 Taman sam završila izveštaj.  Samo da ga pošaljem. Dok otvaram prozor za pisanje nove priče. Al' samo da pre toga odgovorim na par mejlova. I protrčim kroz blog i fejsbuk. Usput da pogledam i mejlove u susednom internet sandučetu. A, i da štuknem kroz podnevne vesti...Kad ono mrak. Mrk. Mraknuo ekran. Samo pocrneo. Pored njega je uvela i stona lampa. U trenutku. Nestao i tektonski poremećaj iz susedne sobe koji, upravo raspušteni Mali Sin, bez blama naziva muzikom. Zagrcnula se i ućutala i mašina za veš.Struja? Nema struje?!

»Dobro je bre, živ sam!«

izjavio je sa još bar tri uskličnika Prestolonaslednik, koji je nedavno avanzovao u Studenta, što je samo i očito, doprinelo njegovom mrmotskom ponašanju. Dobro, jesam li ja to zaslužila? Godinama sam spavala k'o nervozni šišmiš, jer je Mrmot mislio da noć služi za druženje sa roditeljima, a Majka Priroda ga je podržavala svim mogućim i nemogućim alibijima, od menjanja zuba (kojih mu je, po mojim proračunima, poraslo više no ajkuli), do svih mogućih varijacija virusa koji su mahom noću pokazivali šta znaju.

Dobra vila je stigla oko pola pet. Popodne. U jednoj ruci je nosila poluvlažan ili možda ipak polusuv kišobran, a u drugoj lakovanu torbu, tek malo manje crnu od njene kose vezane u čvorče. I još manje crnu od njenih očiju koje su se caklile kao kod veselog hrčka. Bila je obučena u belu košulju i pantalone koje su se slagale sa očnim čarom upravo pomenutog glodara.

  Dobra vila je kratko popričala sa mnom užičko nazalnim dijalektom i sa svojih tanušnih, vrbovih prstiju skinula srebrno prstenje.

Kraljevstvo, dajem kraljevstvo za keksić. Četvrtasti, sa dole čokoladom, gore ništa, ali unutra ukus pomoradže. Leži pored još tri keksa koji nisu četvrtasti. Ali mirišu. Mirišu tako da moj karakter kleca u kolenima. Sreća što ga inat podržava, inače bih odavno pojela i tufne sa čančeta u kom žive četiri keksa. Sa dole čokoladom.

Juče je bio Dan tri banane. Desetak minuta pred ponoć počela su da mi se priviđaju goveda. Svih vrsta, uključujući i lila krave. Ja nisam baš izraženi mesožder, uglavnom se držim pernate avijacije, ali u pomenuto gluvo doba su uz škrgut počeli da mi rastu očnjaci. Žmu kaže da sam dobila i agresivni pogled koji je pratilo naglo osvrtanje i hvatanje busije. Iskreno rečeno, bila sam spremna da ujedem sve što iole spada u ljudsku prehranu i liči na meso. Negde iznutra mi se vratilo razumevanje za radost prapredaka kada bi posle dana i dana traganja za ičim jestivim što ne cveta ili lista, uspeli da ukebaju nešto veliko i mesnato. Kada je plehani tanjir koji na našem zidu glumi sat, oćutao ponoć i velika skazaljka se udesno nagla, tog istog trena sam na teflon bacila komad pokojnog adolescentnog govečeta i sva srećna inhalirala miomirisne dimove koji su se zapušili kuhinjom. Dok sam ja do poslednje mesožderske ćelije upijala u sebe praiskonske mirise, kraj mojih nogu se vučije tiho stvorio Ikar Varvarin. Na njegovo tiho režanje sam odgovorila takvim škljocanjem zuba da je nesuđeni Beli Očnjak koliko odmah podvio rep pod ono malo nogu koje ima i odskvičao da se žali mačkama. Bila sam spremna da taj komad tako dugo čekanog mesa, branim do poslednje kapi tuđe krvi.