Kao prvo, slučajnosti ne postoje. Naročito ne onda kada najslučajnije izgledaju. Iza svake slučajnosti čuči nešto što čeka na svoj trenutak, a nju šalje na pozornicu svakodnevice samo da bi pažnju odvratilo.

Kao drugo, Sajam knjiga je. Nedelju dana konačno knjige dolaze na red i razmile se svuda, do te mere da ih čak i na televiziji možete videti, a da njihovi pisci nisu izginuli od neke neverovatne ili bar lascivne smrti. Tada izmili i velikim slovima počne da se reprizira već od akanja izlizano sugestivno pitanje: »Da li ljudi danas dovoljno čitaju?« Može i uskličnik da se doda ako neko voli. Odgovor je naravno, svake godine, uz sastavljanje obrva i setno naginjanje glave: »Ne, ljudi danas ne čitaju dovoljno«.

Pažljivo pljuckane i crnje od zenica, semenke lubenica su cele zime ležale zalepljene na četvrtinke starih novina na baba Darinoj prozorskoj polici. Ispod njih su vreme najavljivale odavno prošle vremenske prognoze, održavale su se na pola presečeni sastanci partijskih organa i čitaocima delili korisni saveti bez srećnog kraja.

Ovo je nedelja u kojoj treba da se podsetimo da smo sisari, nedelja u kojoj treba da se podsetimo da se ne stidimo onog što jesmo, ni onoga što je Majka Priroda po našem pitanju smislila. Naravno da svi podržavaju dojenje, naravno da svi misle da je to najbolji način da bebe počnu svoj život, naravno da je to zdravo da zdravije biti ne može, samo...kad mnogi od njih to ne bi morali da vide, to bi bilo još bolje. Njihov problem nije dojenje, dojenje je divno, nego ona reč pred koju mora da se napiše »d'izvinete« - sisa.

E, pa, evo me u knjižari Delfi, SKC. Medenjaci su tu. Kućica medena TakoDŽe. Mikele sedi s desne mi ruke. Ane još uvek nema, al samo što nije. Svi ostali ste u očekivanju, da se tako pesnički izrazim.

Moja nova knjiga je konačno napolju, lepa je k'o lutka, miriše k'o duša i sjakti :) I sad su već počeli učesnici da dolaze, tako da...trudićemo se da se javljamo za sve one koji neće doći...

Kutija sa medenjacima je već otvorena... 

Šta je bre ovo?! Kakvo je ovo neodgovorno, nezrelo i nepatriotsko ponašanje, na blogu?! Šef o Zoksteru, Srđan o šljivama, Kusovac o ministru i javnoj ku...servisu, Dejan o izvinjenjima, a sve vitez do viteza. Sve muškarci i vojno sposobni. Katastrofa! Pa, je l' vi, bre ne znate da je u toku boj?! Šta radite ovde? Je l' se tako poštuje funkcija i značaj reči premijera? Je l' rek'o lepo čovek da smo u boju i to sa Amerikom. Pa, je l' treba, bre da se objavi rat celoj planeti, da bi shvatili ozbiljno premijera?

Ja se od sinoć spremam. Prvo mi je pao internet, što mi je omogućilo

Buve su, u seoskom delu mog detinjstva, bile locirane na dva punkta. Prvi je bio vazda nahereni stambeni objekat glavne prehrambene jedinice – svinjac, a drugi uvek čupavo i za lanac vezano siroto kuče kome je čuvakrućizam bio glavni zadatak. Doduše, ove sitne napasti su se ponekad pojavljivale i na drugim živim i pokretnim seoskim objektima, ali pomenuta dva mesta su bila njihove osvojene teritorije, koje je valjalo izbegavati u širokom krugu. Bar tako su nam govorili i zapovedali. Neslušanje ove imperativne preporuke vaspitačkog štaba odraslih je dovodilo do besomučnog večernjeg drapanja, i sićušnih crvenih tačkica. »Buve ih izele«, obično je konstatovala baba Dara i primenjivala na nama lek najšireg spektra – komovicu, za koju je poznato da leči sve od zauški do zanoktica. Pri čemu deci garantuje miran i čvrst san uljuljkan alkoholnim isparenjima.

Sve je počelo tako što nam se onomad javio Dever. Dever je rođačka funkcija koja i dan danas tako hajdučki zvuči, da ja uprkos činjenici što znam da je Dever vozač povelikih kamiona, ipak očekujem da pusti serdarske brke do vakcine, nabaci toke i ukrasi se kuburama, u cilju čuvanja mene-me, kao potencijalnog objekta otmice od strane naivnih ljudi koji nisu svesni koju bedu bi mnome sebi na vrat natovarili. Posle bi bilo kasno da se žale. Taknuto maknuto.

Nama su deca nakapala kao letnja kiša. Nismo ni primetili, a po kući su, sve jedan drugom do ušiju, hodala, teturala se i gmizala, na sve četiri, tri deteta. Moj mesar je bio ubeđen, prilikom moje dve bliske trudnoće, da je konačno otkrio fenomen

Da je onako kao što nije, danas bismo slavili Tanjin pedeseti rodjendan. Pozvala bi nas na sitne kolače i slane grickalice za koje bi nam odmah dala recepte, i objasnila kako i šta sve zdravo je unutra munula. Na njenom klaviru bi stajao buket prolećnog cveća sa obližnje Djeram pijace, kroz otvoreni prozor bi ulazila buka sa ulice i vetar koji bi podizao zavesu, preteći da poobara poklone poredjane na  komodu. Pušači bi se gurali na maleckom balkonu, pokušavajući da ne poruše prazne saksije, spremljene da se u njih posadi plen predstojećeg pohoda na rasadnike, jer proleće je skoro već tu...

Cvrčak

Ovo kad se topi Sunčana strana Alpa je za podivljati. Prvo je nebo bilo plavo. Plavo kao kičasti telegram za novorođenog