Boli li srce od okretanja glave?

Na koliko će se savesti podeliti nemerljivo mali, a tako veliki, delovi duša dece koje više nema. Koja su strašnom smrću umrla zato što nisu imala izbora. 

Boli li srce od okretanja glave? Makar kao mišić. Ako već drugi mišić, mozak, ne boli.

 

Kao što je opšte poznato, ja ne volim leto. Ne volim kad mi je vrućina. Ne volim da mi od jutra rana sunce isteruje oči. Ne volim da krepavam i dišem na škrge. Ne volim kad je dan vreliji od jutarnje kafe, pa ne znam da l' je ipak bolje da naručim kofu leda da mi sipaju za vrat. E, sad su jutra i večeri zahladnela i lišće počelo da žuti, stiže vreme za pismeni

Sve znam. I da je finansijska kriza. I da šta će mi to. I da već imam tonu, tonu i po. Znam i da me ukućani, a bogami i bliža okolina, gledaju sa lakim podsmehom, kao rovitog pacijenta, koji sa izdresiranim osmehom »Izlečio sam se, jesam majkemi« ide tankom žicom, štiklom nagnutom ka opsesiji protiv koje tableta nema. Najgore je što u njihovim očima sa tri bore osmeha u uglu, vidim navodno razumevanje. Oni kao shvataju kako je meni, jes' im godinama nerazumljivo, ali vole oni mene, neka sam i takva.

Za to vreme ja se krećem korakom lečenog, a neizlečenog bića, koje zlotvori trgovački dovode u neizdrž na samom kraju skoro godišnje apstinencije. Da ne bi bilo nesporazuma, popalili su cakliće i svetliće, kojima ne samo da mame mene, nego će garant da stignu i posetioci iz svemira, koji već danima ne mogu da spavaju od svetlećih perpetuum telegrama, na temu proslave predstojećih potrošačkih praznika.

 

Nekada su učitelji bili gospoda, a ne ovo danas kad su plaćeni malo više od rudara. Jeste, kako da ne. Uzmimo na primer mog pokojnog oca. On je bio gospodsko, učiteljsko dete. Do kraja svog veka je ostao željan – belog hleba. Malo ko se tada od sitosti odlučivao da postane učitelj. Sve su to mahom bila seljačka deca sa gomilom braće i sestara, i porodičnom nadom da će se bar to jedno dete kojem učenje bolje ide, bar ono spasiti rmbanja na zemlji. S malo sreće bi moglo možda i familiju da podrži, kad se iškoluje i postane učitelj, gospodin čovek.

ili RFZO protiv šestogodišnjeg Aleksandra, i pomoć za Teodoru

 

  Javnost i ovaj put treba da ustane na vreme, i bori se za mali i težak život Aleksandra Jovanovića koji neće dugo trajati bude li mu meru na dosadašnji način razrezivao RFZO. U zemlji u kojoj vlada bela kuga i u kojoj bi život svakog deteta morao da bude vredniji od papira i birokrata.

Javnost je jedina koja ovo dete može živim da sačuva i omogući mu život kakav do sada Aleksandar nije imao, život kakav svako dete zaslužuje. Bez bolesti.

Mačke su nekada bile boginje i to nikada nisu zaboravile. Mačija ljubav može biti samo uzvraćena.

Zemljotresi u Japanu, koji su stresli celu planetu, ostavili su za sobom smrt i paniku. Veliki talasi koji su im sledili su učinili da se svi osetimo kao mravci u bašti Majke Prirode, u kojoj je nekome palo na pamet da iz dosade šutne mravinjak, malo po njemu prokopa usput ubranim štapom i zalije ga čašom nepopijene vode.

Jedno od retkih mesta koje je bez štete i izgubljenih života stanovnika preživelo strahotni zemljotres i prateći cunami je ostrvo Taširojima. Taširojima leži u zalivu Išinomaki i drugo ime po kome je poznatije je – Mačije ostrvo.

Ovako je zvučalo prvih 80 sekundi Radija B92.

Danas je rođendan mojoj B92 i Mojoj najboljoj drugarici. I jedna i druga su mi ulepšale život nezaboravnim sekvencama. I jedna i druga u mom životu zauzimaju posebno mesto. Danas, u podne, B92 je napunila 19, a Moja najbolja drugarica više nema 23,5 godine, kao i ja upravo je stekla 24 godine.

A onog dana kada je Radio B92 otvaran...

15. maja 1989. godine u našoj redakciji u Domu omladine bila je trema do neba. Tonac Robert Klajn, legenda naša, vrteo se onako krakat između sastravljenog Verana i »ekipe sa drugog sprata«, tadašnjih naših vlasnika... na stolu je čekala flaša šampanjca, za koju se nije znalo ko sme da pristupi otvaranju, obzirom da smo se svi tako tresli, da bi pomenuti šampanjac mogli da dovedemo do čep-raketnog stanja. Ja sam stajala prilepljena uz zid i sa stravom gledala špajz, koji je godinama uspešno glumio naš studio, kako šljašti od jutarnjeg sunca i sve one koji su se u njega natrpali pretvara u neprepoznatljive senke. Negde u ćošku je čučao Saša Žigić, koji je trebalo da vodi prvi program novog radija.

Kao što je opšte poznato i već više puta apsolvirano, opuštenost je najvažnija u roditeljskom zanatu. Opuštenost vašoj deci garantuje zdrav i neometan razvoj, kako fizički, tako i mentalni. Opuštenost je i za roditelje više no preporučljiva, jer smanjuje mogućnost da završe u haljinama koje se kopčaju na leđima i predugim rukavima, takođe leđno, vezanim u mašnu.

Ja znam kako se sada, tamo na brdu, umesto dana svetli sneg. Na njemu leži crnilo noći i mraz ustupa mesto reči koja mnogo bolje od njega opisuje hladnoću od koje zvezde uvređeno trepću – studen. Dobra, stara, skoro zaboravljena reč oko koje se širi još nepravednije zapostavljena stud. E, studen sada tišinom pritiska selo, povremeno krcnuvši, taman toliko da opravda književnu frazu škrgutanja ledenim zubima. U tišini gluve zime ponekad zamiriše dim, ali ga bistra kao staklo hladnoća preseče oštrinom novog noža i u nosu ostavi samo svoj ledeni dah.

 

Pasoši, pare, zdravstvene, vozačka, stolice, lekovi, kozmetika (za noge), natikače, sandale, društvene igre, lampe, komarci, bokal + filter, peškiri, pesak-mačke, za mazanje, torba za hlađenje, knjige, idi u podrum, kaiš za mačke, grickalice, duksevi, stripovi...

Nedostaju još samo traktorske gume,