Izveštaj sa prve linije fronta, položaj - neposredni komšiluk hrama princa Rastka Nemanjića: Za sada imamo dovoljno vode i hrane, napolju gruva tako da zemlja podriguje. Upravo se rafalima petardi pridružuje i teža artiljerija. Povremeno sevne poneka raketla i obasja formacije koje nadiru ka nama. Komšijski kućići zaurlavaju u frasu.

Da bi vozilo auto, ljudsko biće mora da ide u školu, savlada sva pravila kretanja, znakove upozorenja i zabrana, ručne signale saobraćajaca koji mahom služe zato da proizvedu gužvu kakva se u špicu teško viđa...dakle, kada savlada sve crtice, boje i krivine, pojedinac može da vozi auto. A da bi dobio i vaspitavao dete niko ne mora da ima ni školu, ni kurs, ni položeni bilo kakav ispit.

Subota i nedelja su po definiciji prilika za uprizoravanje porodične idile. Bar je tako u filmovima sa uređenim kućama, romantično-podnošljivo-nestašnom dečicom, čije su đavolijade sve u svrhu dublje korisne poruke, plus roditelji pomenute gomile dece, koji iako zajedno imaju četrdeset izgledaju kao da im je bar po sedamnaest godina...i naravno, sveže očetkana kuca šampionskog porekla, koja glumi avlijanera.

Ovo pišem u teškoj konspiraciji. Ako me provali Tatina Princeza, ugasila sam. Ova dva dana je, doduše, nešto bolje volje, čak mi se i osmehuje. Taj pubertetski izuzetak je izazvan dužim računima za njenu garderobu, tako da na njegovu dugoročnost ne bih računala. Dugo stajanje pored blagajni, Princezi je otvorilo srce i tom prilikom sam saznala nešto više o Princu, koga je nedavno našla.

 

Princa sam videla u dva maha. Izgleda kao što

Diplomirao je! Desetkom! Prestolonaslednik, vidi levo, je diplomirani politikolog Bečkog Univerziteta! Javilo mu jutros. Od tada sam u stanju euforične sreće u ime koje je stradala jedna činija, kvaka na balkonskim vratima koju sam snagom oduševljenja iščupala, nek je šrafi ko ume, briga me i za balkon...Srećna sam tako da mi nikako ne uspeva da zaustavim saseckani film koji mi se vrti po mozgu...Patetično? Možda. Možda čak i sigurno. Ali, to je jedino o čemu sad mislim. Uspeli smo jednog da izguramo, jeste da su ostala još dva komada, ali sad smo i mi iskusniji.

I bez obzira što mi basira u slušalicu i ima dva metra, i akademski je građanin sveta i svemira, ja još uvek ne mogu da zaustavim traku sećanja po kojoj on mili na sve četiri, tražeći zgodnu priliku da pojede ostatak pomade za ruke i slične ekstremitetne delove tela.

 

 

Prirodu volim i trudim se da je razumem, čak i kada je krakata, dlakava, krastava, ljigava, bode, spotiče, ima višak očiju ili manjak nogu. Shvatam da je priroda lanac oko vrata planete i da svaka alka te ogrlice ima svoju svrhu i potrebnost, da je sve povezano, da jedno bez drugog ne može.

Dakle, percipiram svim svojim snagama skromnim al nikad nisam i teško da ću razumeti čemu komarci služe. Koliko mi moje iskustvo govori, njihova namena je pijenje tudje krvi i to bi bilo sve. Pre i posle nema nikakve koristi od njih za ostatak planetarnog življa, ma kojoj sorti pripadalo. Sve što za njima ostaje je nepodnošljivi svrabež i niži nivo krvostaja.

»Sadašnjost je njihova, ali budućnost je moja.« (Nikola Tesla)

 

Obično u Liku ulazimo leti. Kad upeče zvezda bez milosti, makija se zguri od vrućine, ono malo trave se pretvori u suvotu koja se na dodir u prah pretvara, samo boce se srećno plave, a kamen se rastapa dok na njemu treperi jara. Jedino se u useklinama napravljenim tankim i presušivim vodama, dragama dugog prvog a, zeleni  neko ubogo drveće koje onako kegavo i trnovito prkosi svim zakonima gravitacije. I svaki put mi padne na pamet, kako je moguće da se među tim gudurama, gde je i đavo rekao laku noć, u tom kamenjaru u kom caruju zmije i vetrine, rodio najveći sin naših naroda. Kako su tumarali i spoticali se geni po tom bespuću, i uspeli da se sastave u spoj potreban da nastane genije kog vreme nije moglo da stigne, niti još uvek može. Šta uopšte rade ljudi u onim grupicama kuća, koje kao lastavičija gnezda se guraju po kamenju, pod horizontom istim tim kamenom porubljenim?

Slovenija je pod vodom, već treći dan bez prestanka liju kiše, koje ni do kraja današnjeg dana ne nameravaju da nas poštede svog prisustva.
 
Smirivanje vremena se očekuje tek sutra, ali to još uvek ne znači i smirivanje poplava, jer će voda i dalje, prema trenutnim najavama, rasti bar do kraja sutrašnjeg dana. U Sloveniji još uvek važi crveni vremenski alarm, zbog krajnje opasne situacije.

U subotu mi se ženio brat. Od tetke. Malo li je na ova vremena kad se svi kolektivno razvode. Tim povodom smo, u petak, organizovali Igre bez granica, napetog karaktera. Igre su se odvijale mahom u hodniku i uključivale su saplitanje preko torbi, zaturanje tuđih i svojih stvari, medjusobno traženje po ostalim prostorijama, dozivanje i prebrajanje...dok je Žmu pokušavao da glumi Švajcarsku i neutrališe napetost...zbog čega smo ga do daljnjeg

»Gospođo Greganović, božeštavamje, siđite s plafona...«

odklim

»Gospođo Greganović, to su nam glanc nove plafonske ploče, povredićete ih noktima, 'ajte siđite nećemo vam ništa...«

odklim

»Gospođo Greganović, vi'te što imam sedativčić...jak k'o grom...«

mahanje repom

»Gospođo Greganović, eto...samo polako...pazite na luster...takooo...evo, sedite...mali, ali jak, samo za vas...nećete ništa osetiti...«