Drage moje & dragi moji, 

Kažu da svaki projekat istinski počinje tek kada uđe u svoju drugu godinu.Dakle, zajedno smo tačno godinu dana – stoga nije isključeno da u ovom postu budem i pomalo patetično-nostalgičan. Al stvarno, da me neko pita (a uglavnom me ne pita) kad bih trebao da se opredeljujem, (uz kupovinu stana) Blog B92 je zaista najznačajnija stvar koja mi se dogodila u prethodnih godinu dana.

E sad, kako su godišnjice povodi za to – onda mogu da kažem kako je naš Blog (uz, recimo, Peščanik, Insajder ili ulazak LDP-a u Parlament) možda najznačajnija stvar koja se dogodila i samoj Srbiji! U situaciji kada stanje u ovoj zemlji sve više dobija dimenziju groteskno-nadrealnog ovo mesto (i vi na njemu) je, zaista, među poslednjim preostalim kopčama s realnošću.

Polemika koja se danas u klupama Skupštine Srbije povela povodom Slučaja službenika Aleksandra Tijanića i njegovog odnosa prema ženama, i podsećanje poslanika LDP Slobodana Maraša da nije tačno da je Tijanić govorio loše o svim ženama tj. da postoji jedna o kojoj je govorio lepo: 

Gospodin Tijanić se više puta na veoma primitivan način izražavao o ženama. Ja ću pročitati jedan deo šta je rekao za žene, objavljeno je u 'Dnevnom telegrafu' 1998. godine: 'Žena treba da izgleda kao šarplaninac, s urođenom bundom, krupna, dresirana, s ogrlicom oko vrata i da laje samo kad joj neko tuđi priđe'. Ima jedna žena o kojoj je lepo govorio, to je Mirjana Marković. (S.Maraš)

baš kao i poziv Odbora za ravnopravnost polova Skupštine Srbije A.Tijaniću da podnese ostavku - kao ozbiljne i odgovorne građane trebala bi nas podstaći i na diskusiju o sistemu vrednosti koji vlada Srbijom današnjice, a  koji je dopustio mogućnost da ovaj čovek uopšte nađe na funkciji direktora RTS-a.  

Biljana Srbljanović Mali mi je ovaj grob, Samizdat B92, Beograd, 2013.

I grobovi naši Bečom će se borit' / A grobovi naši Evropi će zborit' / Po dvorovima šetat' i plašit' gospodu. / Jugosloven mora dobiti slobodu!   (Stihovi urezani na zidu ćelije u kojoj je Princip tamnovao)

 - Sećate li se Principa?

- Kog Principa?

- Pa Gavrila! Učili smo o njemu u školi. Vodili su nas i na ekskurzije da lično stanemo u stope iz kojih je pucao. Neki od nas živeli su ili i danas žive u ulici s njegovim imenom. U Sarajevu, na mestu sa kog je pucao, Mladoj Bosni, organizaciji kojoj je pripadao, donedavno bio je posvećen jedan muzej. Danas muzej s tim imenom više ne postoji, kao ni zemlja zbog koje je pucao. Nekadašnji Principov most opet nosi naziv Latinska ćuprija.

U detinjstvu zajedno smo učili da je Princip bio tiranoubica. Heroj. Borac za slobodu. Danas, za mnoge ex-Jugoslovene on je terorista. Nisu malobrojni ni oni koji ga i dalje veličaju i slave. Pred stogodišnjicu Velikog rata, formalno iniciranog upravo njegovim pucnjem, u američkim novinama štampaju se tekstovi u kojim ga porede sa Osamom bin Ladenom.

O vladajućem obrascu (mišljenja) – ili kako izgleda (društveno poželjan) srpski intelektualac današnjice...

Mislim da bi danas narod koji zovu srpskim morao da shvati da je njegov jezik mali, i da je i on sam mali (ima nas oko šest miliona, a samo grad Meksiko ima 22 miliona). Izgleda idiotski da mi vodimo politiku kao da smo imperijalna sila koja samo što nije pokorila Evropu, umesto da naučimo kako da Evropi pokažemo svoje manastire, freske,... i budemo zaista ugostitelji, što se nekad ovde zvalo gostoljubivi. Ako to ne naučimo, jedino što će nas vezivati sa čovečanstvom biće samo smrt. Ovog puta naša, ali to nije stvar umetnosti. To je stvar bontona i građanske kulture. Ne udvarati se sopstvenom narodu, ako su njegovi snovi bolesni.
                              Vujica Rešin Tucić, Smrt je naša tradicija, 1999.

ODGOVORI NA PITANJA: TEZE ZA TEKST...

● Koje su (dominantne) ekonomske, političke, duhovne, moralne ili intelektualne ideje i obrasci kojima se rukovode institucije i(li) pojedinci koji trenutno vladaju ovom zemljom – odnosno oni koji bi to društvo trebali da menjaju? 

Čije su naše institucije kulture? 

Kakve se poruke iz njih šalju?

Kome se one obraćaju ― i da li je u njima ama baš sve dozvoljeno?!

Samo su neka od pitanja koja u poslednjih 50-ak dana sebi mogu da postave posetioci i  uposlenici  u novosadskom Muzeju savremene umetnosti Vojvodine ―  od kada na vratima jedne od kancelarija MSUV, ispod imena dvoje kustosa, uposlenog PR delatnika institucije i jednog bivšeg direktora, imaju priliku da se susretnu sa "izloženim" likom Josifa Visarionoviča Staljina.

Šta, dakle, traži Staljin u Muzeju

Gost autor:

ceda_urosevic 

Ponekad se pitam ima li sve ovo smisla. Ovo – moje angažovanje u diskusijama (koliko god ono minorno bilo), moja znatiželja, moja žeđ za stalno novim i novim iskustvima, pričama, idejama, ljudima, moje obrazovanje, moje blogovanje i komentarisanje, moj stav ili priča, moje viđenje stvari, moja zapažanja i utisci, moji vicevi ili frustracije... 

Jedna od situacija kao pokazni primer: dok kucam komentar, usred žive rasprave, pomislim ─ čekaj malo, misliš li ti da zaista svojim rečima bilo koga/bilo šta realno menjaš? Misliš li da će bilo ko, sem uglavnom tvojih istomišljenika na Blogu od kojih promena stvari zavisi koliko i od tebe, uvažiti ta zapažanja ili kritiku? Sve mi govori da neće.

Радоје Домановић

РАЗМИШЉАЊЕ ЈЕДНОГ ОБИЧНОГ СРПСКОГ ВОЛА

Код нас има људи са врло великим положајима који ништа не мисле, а у накнаду за то, или можда из других разлога, почео је размишљати један обичан сељачки во, који се ништа не разликује од осталих српских волова. Бог ће знати шта је било да се тај генијални брав одважи на тако дрско предузеће - мишљење, јер се досад доказало да се од тог несрећног заната у Србији само могло имати штете:

- Чиме се поноси мој газда и остали његови суграђани, Срби? Зашто толико дижу главе и с надувеном гордошћу и презрењем гледају на мој род?... Поносе се отаџбином, поносе се тиме што им је милостива судбина доделила да се роде овде у Србији. Па и мене је мајка отелила овде у Србији, и не само да је ово отаџбина моја и оца мога, већ су и моји стари као и њихови, сви заједно, прешли у ове крајеве још из старе словенске постојбине. Па нико од нас волова не осећаше понос због тога, већ смо се ми увек поносили тиме који више терета узбрдо може повући, а ниједан во до данас не рече неком швапском волу: „Шта ти хоћеш, ја сам српски во, моја је отаџбина поносна земља Србија, ту су се отелили сви моји стари, ту су, у овој земљи, и гробови предака мојих.“ Боже сачувај, тиме се ми никад нисмо поносили, то нам ни на ум није падало, а ето се они и тиме поносе.

Uprkos svom (pravom ili lažnom, kakogod) glamuru - priča o NIN-ovoj nagradi istovremeno je i priča o suštinski tužnoj i provincijalnoj slici društva u kom je preostala JOŠ SAMO JEDNA književna Nagrada koja nije sasvim obezvređena, nagrižena ili pojedena sveopštim tabloidno-političkim obesmišljavanjem kako književnog, tako i svakog drugog života. Uostalom, nisu li u zemlji u kojoj se na kulturu izdvaja celih 0,6% iz državnog budžeta, i tih 10.000 eura koliko iznosi novčani fond NIN-ove nagrade, najbolji vrednosni parameter stanja duha društva u kom se na raznorazne dočeke (bilo tzv.srpske ili one prave, svetske) novih godina, odnosno dvočasovna arlaukanja po trgovima pevaljkama (bilo ženskim ili muškim) čak i u vremenima krize i vaskolike štednje bez problema kešira i po 50, 80 ili celih 100.000 eura.

Tomislav Gotovac (alias Antonio G. Lauer) nije bio sa ovog sveta. On je u Umetnost i u Život naprosto došetao iz nekog filma, interžanrovskog, godarovski haotičnog... Odrastavši i duhovno i intelektualno se formirajući na filmu, stripu, džezu i teatru čitavo svoje postojanje posvetio je umetnosti ― baš kao što je i sada, strukturalistički promišljeno, podjednako filmski, odšetao natrag. Uostalom, čitavog života sve fenomene sveta koji ga je okruživao, posebno fenomene umetnosti, Gotovac je lakonski objašnjavao rečenicom: Sve je to Movie...

Za  Toma Gotovca u filmu najbitnija je bila atmosfera, u umetnosti ― istina. U centru pažnje arta kog je stvarao nalazio se sam umetnik, odnosno njegova potreba da se žive vlastiti snovi, potreba da se ideali učine dostupnim i mogućim: Nisam pravio razliku između života i filma...

Jutros sam na TV-u gledao direktan prenos u kom su tenkovske granate rušile jednu kuću. Malu. Prizemnu. Ravničarsku. Sličnu našim. Bačvanskim. Ako sam po pitanju preostale ljudskosti i imao nekih iluzija ― poslednja od njih nestala je onog jutra kad su u naš grad počele da stižu izbeglice. Na traktorskim prikolicama, s nešto nameštaja i robom navrat–nanos potrpanom u crne najlonske kese.

Čitavi životi, prošlosti, uspomene, lične istorije bile su spakovane u polupoderane plastične vreće za koje su se ― pogleda sleđenih  strahom zbog svega što im se dogodilo, ali i pred jednako neizvesnom sutrašnjicom ― ovi starci, žene i deca grčevito držali.