61. NIN-ova nagrada: o demonima i laureatima

Uprkos svom (pravom ili lažnom, kakogod) glamuru - priča o NIN-ovoj nagradi istovremeno je i priča o suštinski tužnoj i provincijalnoj slici društva u kom je preostala JOŠ SAMO JEDNA književna Nagrada koja nije sasvim obezvređena, nagrižena ili pojedena sveopštim tabloidno-političkim obesmišljavanjem kako književnog, tako i svakog drugog života. Uostalom, nisu li u zemlji u kojoj se na kulturu izdvaja celih 0,6% iz državnog budžeta, i tih 10.000 eura koliko iznosi novčani fond NIN-ove nagrade, najbolji vrednosni parameter stanja duha društva u kom se na raznorazne dočeke (bilo tzv.srpske ili one prave, svetske) novih godina, odnosno dvočasovna arlaukanja po trgovima pevaljkama (bilo ženskim ili muškim) čak i u vremenima krize i vaskolike štednje bez problema kešira i po 50, 80 ili celih 100.000 eura.

61. NIN-ova nagrada: o demonima i laureatima

Decembar i januar tradicionalno su u znaku dodele naše najpoznatije - zapravo jedine istinski značajne - književne nagrade. Reč je, naravno, o NIN-ovoj nagradi kritike za roman godine. Nedelje oko i nakon njene dodele zapravo su jedini trenutak kada u ovoj zemlji pisci i knjige, makar privremeno, uspeju da zaokupe pažnju (kulturne) javnosti - ili makar onoga što je od te javnosti danas uopšte preostalo.

Dragan Velikić, kao jedan od njenih dobitnika, primetio je kako naš čovek u proseku čita dve knjige godišnje, od kojih je jedna upravo ona koja je dobila NIN-ovu nagradu. Makar kad je o širem čitateljstvu reč, ovo zapažanje je, naravno, sasvim tačno i možda se upravo njime može objasniti i gotovo demonska privlačnost i snaga koju ova Nagrada ima a koja se, pre svega, ogleda u tome što ne mali broj pisaca koji nisu uspeli da je dobiju (a bili su joj blizu) njome doslovno ostanu opsednuti zauvek. NIN-ova nagrada podrazumeva društveni status i makar privremeno interesovanje, kako medija tako i čitateljstva, za pisca i njegove (ranije) knjige. Takođe, ona izaziva i ozbiljan zazor, podozrenje i kolegijalnu ljubomoru - otuda nije mali broj pisaca koji nakon njenog dobijanja više nikada ne uspeju da se pohvale iole ozbiljnijim naslovom... Kada gledate listu njenih dosadašnjih dobitnika nije mali broj "slučajeva" kojih ne možete da se setite čak ni uz pomoć Gugla. Sa druge strane toliko je knjiga za koje niko ko se, makar i rekreativno, bavi književnošću može da objasni zašto ih nema među NIN-ovcima, poput, na primer, Crnjanskijevih Seoba, Andrićeve Proklete avlije, Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihailovića ili, navedimo još i Evropu broj dva Vojislava Despotova, Knjigu o Bambusu Vladislava Bajca ili Famu o biciklistima Svetislava Basare...

Na spisku laureata možete naći romane, romančiće, knjige ispod svakog literarnog proseka ali i prave romančine - tek nesporno je da se uspešnost pisanja i pisaca u ovoj, a bogami i prethodnoj zemlji (misli se na SFRJ) sameravala upravo u odnosu na činjenicu da li je onaj koji piše dobio NIN-ovu nagradu ili mu je ista izmakla.

Dok smo još živeli u zemlji u kojoj je postojala kulturna (ali i svaka druga) kredibilna javnost, NIN-ova nagrada ne retko izazivala je i žučne ideološke rasprave i polemike u kojima se nije štedelo na verbalnoj vatri. Kada bi se neko pozabavio ovim njenim aspektom imali bismo ubedljivo svedočanstvo i o stanju duha modernosti ovdašnje literature, njenim dogmatskim i ideološkim iskliznućima baš kao i vrhunskim uzletima... Ma kako nestvarno zvučalo, postojali su i pisci koji su Ninovu nagradu vratili njenom dodeljivaču. Bilo zbog društveno-političke klime stvorene oko njih i njihovih knjiga (Danilo Kiš, 1972) ili pak iz razloga neslaganja sa samim NIN-om (Milisav Savić, 1991), na taj način pokušavajući da iskažu vlastiti protest i nezadovoljstvo odnosom i statusom koji (njihova) književnost ima u društvu u kom se Nagrada dodeljuje: Mogu samo da žalim što se 'oslobođeni' Nin drži najgore tradicije 'neoslobođenog': piščeve glave ukrasi lovorovim vencem, a onda bi da ih odseče ili bar pridavi, napisao je, između ostalog, Savić vraćajući Nagradu.

Apsolutni rekorder po broju dobijenih NIN-ovih nagrada je Oskar Davičo kojem je ova Nagrada dodeljena čak tri puta (1956, 1963 i 1964), dok su po dva puta nagrađivani Dobrica Ćosić (1954. i 1961) i Živojin Pavlović (1985. i 1992). Umeo je NIN-ov žiri da bude predvidiv ali i da potpuno iznenadi, doneseći odluke koje su za književnu ali i ostalu javnost bile apsolutno neočekivane poput, recimo, nagrađivanja Vladimira Arsenijevića (1994) ili Slobodana Tišme (2011). Među onima koji joj se čežnjivo nadaju ima i večitih pretendenata koji svoje knjige ne retko pišu i objavljuju namenski, to jest isključivo za NIN-ov žiri. Ponekad, NIN-ova nagrada imala je i takozvani utešni karakter u slučajevima post festum nagrađivanja pisaca o koje se žiri ogrešio preskačući njihove najbolje knjige. Takođe, nije malo ni laureata i knjiga koje bi, već nakon dve tri godine, pokrila književna prašina i potpuni javni zaborav...

Dakle, pored književne počasti, NIN-ova nagrada predstavlja i, ponekad opasnu (o njenoj demonskoj prirodi i karakteru poslednjih godina možda najbolje svedoči upravo Slobodan Tišma), ali, nesumnjivo, uvek više ili manje kontroverznu društvenu igru. Kroz svoju istoriju (od 1954) NIN-ova nagrada je i priča o (trenutnom) rasporedu književnog i društvenog (ne retko i političkog) uticaja, o sektama, klanovima, lobijima, lobistima, manipulacijama, manipulatorima i ostalim tajnim i javnim centrima umetničke, književne i društvene moći... Sve ovo, naravno, dodatno doprinosi njenom magnetizmu - kao deo fame zahvaljujući kojoj stičemo utisak da književnost ovde još uvek ima nekakav javni uticaj i širi značaj.

Među piscima koji su NIN-ovu nagradu dobili, naravno, nije malo onih koji svojim knjigama, ali i celokupnim javnim delovanjem i književnim postojanjem doprinose njenoj relevantnosti i književnom gospodstvu poput, zadržimo se samo na novijoj istoriji, već pomenutog Velikića, Radoslava Petkovića, Slobodana Tišme ili, recimo, Davida Albaharija...

Naposletku, ne bez gorčine, dozvolite mi da primetim kako je u svojoj suštini - uprkos svom (pravom ili lažnom, kakogod) glamuru - priča o NIN-ovoj nagradi istovremeno je i priča o suštinski tužnoj i provincijalnoj slici društva u kojem je preostala JOŠ SAMO JEDNA književna Nagrada koja nije sasvim obezvređena, nagrižena ili pojedena sveopštim tabloidno-političkim obesmišljavanjem kako književnog, tako i svakog drugog života. Uostalom, nisu li u zemlji u kojoj se na kulturu izdvaja celih 0,6% iz državnog budžeta, i tih 10.000 eura koliko iznosi novčani fond Nagrade, najbolji vrednosni parameter stanja duha društva u kom se na raznorazne dočeke (bilo tzv.srpske ili one prave, svetske) novih godina, odnosno dvočasovna arlaukanja po trgovima pevaljkama (bilo ženskim ili muškim) čak i u vremenima krize i vaskolike štednje bez problema kešira i po 50, 80 ili celih 100.000 eura.

Prošlogodišnji dobitnik Nagrade bio je Goran Gocić za roman Tai u izdanju Geopoetike. Da ne zaboravim, u najužem izboru za ovogodišnjeg dobitnika najpoznatijeg srpskog (ali i ex-jugoslovenskog) književnog priznanja nalaze se romani: Sabo je stao Ota Horvata, u izdanju Kulturnog centra Novog Sada, Jedro nade Nikole Malovića (Laguna), Prvaci sveta Slavoljuba Stankovića (Geopoetika), Najnormalniji čovek na svetu Ivana Tokina (Samizdat B92), Knjiga o Beuku Milovana Marčetića (Čigoja štampa), Vitiligo Milete Prodanovića (Arhipelag), Satovi u majčinoj sobi Tanje Stupar Trifunović (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Istočno Sarajevo), Životinjsko carstvo Davida Albaharija (Čarobna knjiga), Zabrana upotrebe vatre i vode Vukašina Štrekera(Književna radionica Rašić), Razbrajalica Lasla Blaškovića (Arhipelag i Zavod za kulturu Vojvodine) i Kuća sećanja i zaborava Filipa Davida (Laguna).

Žiri u sastavu: Vladislava Gordić Petković (predsednica), Božo Koprivica, Mihajlo Pantić, Jasmina Vrbavac i Mića Vujičić dobitnika će proglasiti 19. januara.

Kladionica je otvorena - izvolite!