PRIČA O MALOM ANDRI I DRUGU MU SRLETU 

Međunarodna zajednica je kao klima ─ ne možete da je priznate ili ne, već da se adaptirate.                       Zoran Đinđić, decembar 2002.   

Jeste li možda obratili pažnju na to kada se (i kako se)  to:

i ovo:

 

obraćaju predstavnicima američke administracije.  

Ovaj grad je nekad bacao svetla daleko, ovaj grad bi mogao bolje...
                                                                                                     EKV

Nasuprot svim predizbornim frazama ili pak otrcano-patetičnih floskula o Srpskoj Atini - u Novom Sadu danas, više čini se no ikad u njegovoj istoriji, tako upadljivo nedostaju prostori adekvatni za (alternativne) kulturne i društvene sadržaje.

 

 Драги племенити грађани и грађанке Републике Србије, поштована дијаспоро, драго расејање — сви ви по свету добри, горки, занесени  —

Ви који сте своју хуманост, племенитост и несебичност показивали увек кад је било најпотребније, ви који сте неуморно гласали и слали СМС-ове кад год је тешко (и кад чак ни Човић не помаже), ви које нико не сме  да бије и које нико не може да превари — ви живи, ви сутра убијени —

Имам за све вас велику молбу и верујем да ћете ми хитно помоћи:

Годинама већ у мени постоји латентна сумња која се последњих недеља драматично интензивира толико да ми више не да мира тако да због ње (и њој сличних) не могу да спавам (има ноћи не зна им се број)! Наиме, гледам ја тако себе и нешто се мислим: паметан сам дечко, написао сам толике књиге, многе сам чак и прочитао и просто ми не иде у главу како то да нисам већ негде докторирао?

Гледе тога, чини ми се да имам и доказе како гарант ипак можда јесам:

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

U intervjuu listu Blic Uslov SPS: Kraj progona porodice Milošević od srede 28.maja potpredsednik SPS-a Milutin Mrkonjić izjavio je sledeće:

Mi tražimo realizaciju našeg programa. I nisu nam bitna dva ili 18 ministarstava, već samo ko je u stanju da realizuje program koji imamo. Međutim, preduslov bilo koje priče za nas je da prestane progon porodice Milošević i da se oslobodi Dragoljub Milanović.

Navedenom izjavom visoki funkcioner reformisane Socijalističke partije Srbije pozvao je na nepoštovanje sledećih odredbi važećeg Ustava Republike Srbije:

Serija izjava Božidara Đelića, potpredsednika srpske vlade & blogera ovdašnjeg, datih u poslednjih desetak dana ozbiljno idu na ruku onim teoretičarima ovdašnjeg političkog života koji tvrde da je čovek Vojislav Koštunica, zapravo, prevashodno stanje.

Prvi korak u totalitarizaciji jednog društva načinjen je onda kada ubijete   građanina.    Hana Arent

 

Društvo ne može napredovati ukoliko su njegove vrednosti u sukobu sa pretpostavkama njegovog razvoja.    Vesna Pešić

                               

Nijedna zastava što se vije, nijedna čaša što se pije naša nije.    Miloš Crnjanski

 

Sažetak:

Tužna je realnost da današnjom Vojvodinom danas suvereno vlada jedino strah, otuda se o ozbiljnim problemima ovde uopšte ne govori. Diskusije, kritičko promišljanje i pozitivno afirmisanje vojvođanskih specifičnosti i vrednosti istisnuti su iz javne i političke sfere

 

Postoji anegdota o tome kako je druga Nikitu Sergejeviča Hruščova na jednoj od prvih pres konferencija nakon Staljinove smrti, u času dok je govorio o razmerama Staljinovih zločina, jedan od prisutnih novinara prekinuo pitanjem:

─ A zašto ste o svemu tome ćutali dosad?

Vidno iznerviran pitanjem, Nikita Sergejevič je ustao, lupio pesnicom o sto, i dreknuo:

─ Ko je to pitao, hoću da ga vidim!?[1] 

Nakon ovako postavljenog pitanja u sali je zavladao apsolutni muk. Nikita Sergejević je ponovio pitanje, a onda, pošto odgovora i dalje nije bilo, sasvim smireno izjavio:

─ Eto. Zbog toga.

Sličan model ponašanjaprepoznaje se i po pitanju aktuelne pat pozicije na relaciji između republičke i pokrajinske administracije oko trenutnog mesta (statusa) vojvođanske autonomije. 

To se (uvek) dešava negde drugde. Ili nekom drugom. Svejedno. Zbog čega ja da se mešam – čim ga toliko mrze mora da je (nešto) kriv. Ako nije kriv nema razloga da se brine. Mislim, vidim ja da ženu/čoveka konstantno maltretiraju bez ikakvog razloga... ali šta sad ja tu mogu: a) imam decu, b) blizu sam penzije, c) ne bih da sebi komplikujem život, d) šta sad ima ja tu da se mešam – mislim toliko nas ovde ima: zašto ne reaguju drugi!?

Navedeni sindom poslušnih crva, i još ponešto, učinili su da naša zemlja postane jedan od svetskih rekordera po učestalosti pojave koja se identifikuje (u našem javnom životu sve prisutnijim) terminom mobbinga! Ili, jednostavnije rečeno, krivičnim delom zlostavljanja, šikaniranja, napastvovanja, pretnji ili (bilo fizičkih ili psihičkih) maltretiranja na radnom mestu.

Oduvek smo bili na suprotnim stranama. Voleo bih da tako i ostane. Prema meni uvek je bila sumnjičava, krajnje nepoverljiva, ponekad otvoreno neprijateljska ─ ja sam, koliko sam mogao, pokušavao da budem ravnodušan. Sve u svemu znamo se još od detinjstva, nikad se nismo sasvim lepo slagali i oboje smo u tome prilično uživali. Što se mene tiče, trajno nas je udaljila njena neverovatna doza nemilosrdne grubosti, isključivosti, sklonosti ka iživljavanju nad neistomišljenicima, brojčano slabijima, podređenima,..., tek, svima onima prema kojima sam ─ zbog takvog njenog odnosa ─ osećao naklonost i slabost. Zbog nje i njene drskosti često sam bio na pogrešnim stranama. Tek, bilo mi je bitno da distanca između nas ostane jasno vidljiva.   

Naizgled ženskog roda, u svojoj suštini ona je prilično aseksualna ─ interesuje je isključivo i jedino moć! Kada mislim o našem odnosu, najčešće, setim se Danila Kiša i njegovog Časa anatomije: To nije stoga što gospoda od fermana i ukaza ne razumeju to što ja govorim i pišem, nego su ti nesporazumi drugačije prirode: ja sa tom gospodom ne govorim zaista istim jezikom na jednom drugom planu: intelektualnom i moralnom, i ja toj gospodi ne dajem za pravo da mi određuju norme, ni jezičke, ni književne, ni moralne. Mi zaista ne govorimo istim jezikom!

Tito je bio mag upotrebe moći slike, Đinđić je uspostavio imidž nasmejanog srpskog političara, Putinov marketing zasnovan je na slici o superheroju, dok će Obama biti upamćen kao neko ko je izneverio stvorenu/kreiranu sliku o Čoveku nade, ocenjuje Nebojša Milenković, istoričar umetnosti, govoreći o značaju vizuelnog marketinga

Vizuelni marketing državnika

Integralna verzija intervjua koji je za jučerašnji Kulturni dodatak Politike sa mnom vodila novinarka Gordana Popović

 Pogledajte fotografije mladog severnokorejskog vođe i samo na osnovu toga, bez ijedne druge informacije o njemu, lako ćete uočiti prirodu njegove vladavine, kaže Nebojša Milenković (1971), istoričar umetnosti i viši kustos u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, potkrepljujući ovim rečima svoju tezu da slika koju državnik o sebi šalje uvek ima dublja, suštinska značenja. Milenković se već dosta dugo, kroz svoju kustosku ali i nešto širu društveno aktivističku praksu (bloger i aktivista) bavi ideološkim modelima i vizuelnim prezentacijama državnika i političara, i tvrdi da predstave koje ovi šalju o sebi nikada nisu nevine. Reč je o prvorazrednom materijalu, kako za psihologe i psihoanalitičare, tako i za sve koji se bave vizuelnom pismenošću i studijama kulture. Te slike svedoče o političkoj i ličnoj kulturi ili pomanjkanju iste, tvrdi on, a takođe puno govore i o demokratskim potencijalima zemalja na čijem su čelu ti vladari, o tome kakve su one trenutno ili kakve bi u skorijoj budućnosti mogle da postanu.

 - Tito je odlično shvatio moć slike, pa je njegov kult, mnogo pre ideološkog ili političkog, ustanovljen kao vizuelni kult – kaže naš sagovornik.

Dvadeset godina ovom zemljom vlada se stvaranjem paranoje, masovno poželjnih laži i kolektivnih halucinacija ─ tako je i jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova iskorišćeno kao povod za nacionalnu homogenizaciju sličnu onoj kojoj smo prisustvovali devedesetih godina.

Pitaćete, pa dobro: šta u takvoj situaciji (treba da) radi odgovorna vlast?!
Odgovorna vlast prevashodno brine o budućnosti!