Porediti Zorana Đinđića sa bilo kim iz otužnog mnoštva tipusa koji nam se u ovoj razvalini od zemlje samopredstavljajaju kao političari - nema ama baš nikakvog smisla.

Pre svega: Zoran Đinđić umeo je da se nasmeje!

Ovo nije nešto što pristojni i civilizovani narodi mogu/trebaju da slave!
Dan žalosti može da bude samo odraz licemerja naše države što nije učinila gotovo ništa za intergaciju i povratak ili obeštećenje tih ljudi!Ukratko: Dan Oluje može da bude samo dan hrvatske i srpske sramote! 

Sve ostalo su besprizorne balkanske političke manipulacije...

Gospodine predsedniče Tadiću,

U trenucima kada se ─ suočena sa jednim od svojih najvećih istorijskih poniženja i poraza ─ Srbija današnjice okreće onim vrednostima za koja smo verovali da pripadaju našoj nedavnoj mračnoj prošlosti, u ime onih građana ove zemlje koji, uprkos svemu, još uvek veruju u demokratske tekovine i mesto naše zemlje među civilizovanim, razvijenim, demokratskim društvima današnjice, obraćam Vam se sa zahtevom da se ─ koristeći vaš nedavno stečen predsednički legitimitet i njemu pripadajuća ovlašćenja ─ oglasite i uzmete u zaštitu sve one ljude koji su poslednjih dana “predmeti“ poziva na linč ili pak izloženi najbrutalnijem fizičkom nasilju.

Pre svega mislim na pripadnice i pripadnike pojedinih nevladinih organizacija kao što su Helsinški odbor za ljudska prava, Yucom i Fond za humanitarno pravo, predstavništva stranih firmi, novinare, baš kao i na predsednika odnosno članice i članove (aktiviste i funkcionere) Liberalno demokratske partije!

Masovna politička histerija i zaslepljenost onih koji poslednjih dana ─ manje/više otvoreno podržani od pojedinih (parlamentarnih) stranaka ─ divljaju ulicama Srbije nikako ne može biti izgovor za ćutanje njenog novoizabranog predsednika. Situacija u kojoj se Srbija danas nalazi ne sme da bude iskorišćena za ukidanje slobodnog mišljenja, ili čak fizičku likvidaciju svake (političke) alternative ─ i to je činjenica na koju ste, kao predsednik Srbije, jednostavno bili dužni da reagujete! U suprotnom, ukoliko se ovo ludilo na ulicama i trgovima Srbije ne zaustavi, gubitak Kosova i Metohije mogao bi biti praćen i trajnim gubitkom čak i elementarne evropske i demokratske perspektive ovog društva, baš kao i povratak na političku scenu one Srbije koju ste ─ upravo zahvaljujući glasovima onih građanki i građana Srbije koji su danas tako stravično progonjeni ─ pobedili na nedavno završenim izborima.

A sada pamet u glavu, i nema više nijednog osnova za pitanja tipa: da li ćemo uspeti da iskoristimo ovu šansu!

Ko će ako ne mi - i kada ako ne sad!?

Na izborima koji nam predstoje nije reč samo o izboru novog predsednika/ce - reč je i o izboru vrednosnog sistema, o izboru veka u kojem želimo da živimo!

Miodrag Sovilj je radio svoj posao - časno i pošteno, kao i do sada. Od njega ne treba praviti ni atentatora niti bilo kakvog opozicionog lidera - zato što i jedno i drugo zapravo govori o duboko poremećenom vrednosnom sistemu društva u kom se novinarska čestitost i profesionalizam proglašavaju vanrednom hrabrošću sa jedne, ili napadom na njegovo prevashodstvo kralja, sa druge strane.

Kada bi bilo (to jest kada je bude) profesionalne, medijske solidarnosti, ovako bi ubuduće trebalo da izgledaju apsolutno sve pres konfenencije uzurpatora društva, koji se ovde neosnovano (samo)nazivaju političarima - kako onih na vlasti tako i njihove kvazi opozicije. Kada pres konferencije na kojima se zaista POSTAVLJAJU PITANJA postanu svakodnevica - tek tada će osnovano moći da se sumnja kako ovo društvo jeste na putu nekakvog, pre svega moralnog, a onda i svakog drugog ozdravljenja...

Srebrenica danas - ili kako da, zahvaljujući budalama, odete kao Vučić a vratite se kao žrtva!

Hajde, malo bolje razmislite pa mi onda kažite koliko po vama u ovoj i ovakvoj Srbiji ima ljudi koji se bave nekim javnim poslom a da u istom ne vide neki ekskluzivan lični interes. Koliko njih se bavi zaštitom građanki i građana, javnog interesa, morala, tržišta, države, profesionalne etike,... Ako ste sagli glave i brojite prste, ja, evo, recimo, za početak mogu da pripomognem: Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije.

Dragi prijatelji,

na našem blogu poslednjih nedelja došlo je do eskalacije neprimerenih ispada, uvreda, govora mržnje, pretnji, bahatosti, neukusa, primitivizama najgore vrste...  

Zbog navedenog, u jednom od svojih poslednjih komentara naznačio sam da ću, zarad ličnog osećaja odgovornosti prema dobrom ukusu jedno vreme apstinirati od bloga! Primitivni, monstruozni mejlovi koji ovih dana stižu čak i na privatne mejl adrese pojedinih blogera dodatno su me uverili u opravdanost ovakve odluke. Odlazak Biljane Srbljanović sa bloga, i razlozi za taj odlazak – tj. najogavnije pretnje koje se uopšte mogu zamisliti, nakon svega, ostavljaju veoma opor ukus koji svojim trulim zadahom preti da na ovom mestu potpuno satre poslednje ostatke mere i dobrog ukusa.

Naraštaj nedotupavnih obesio nam se o vrat poput ogrlice nanizane leševima...                                      Džordž Orvel 

Možete li da zamislite kako bi u Srbiji prošao neko ko bi se usudio (parafraziram jednog poljskog političara) da ustvrdi kako su naša istorija i naša tradicija danas velike prepreke za ubrzanu modernizaciju zemlje?! Zaglibljena u mulj i mit, Srbija današnjice nije raščistila s prošlošću, ona ne zna šta bi sa sobom u sadašnjosti, niti sluti šta treba da očekuje od sutrašnjice. Ono što zna pravi se da ne vidi – ono što vidi ne želi da zna... 

Mantre o tome “kako ni po koju cenu nećemo pristati da nam se oduzme Kosovo”, sa sve pripadajućim patetičnim privescima, postojeću konfuziju pojačavaju do same granice besmisla. U redu – ne damo. S tim što iza ovog “ne damo” izgleda da nema dalje. Ne damo i tačka!

Poslednjih nedelja intenzivno posmatram lica prolaznika. Ne sećam se tačno ko – ali svakako neko veoma pronicljiv – u vreme najžešćeg beznađa devedesetih rekao je, (citiram po sećanju), da se sva materijalna beda i moralna raspuštenost jednog društva najbolje čita sa lica ljudi na ulicama.  

Pošto sam poslednjih nedelja dosta putovao ─ većina žena i muškaraca koje sam na ulicama (Novog Sada, Niša, Bora, Beograda...) susretao izgledali su mi kao da su nekom čudnom srećom pobegli sa mitinga Srpske radikalne stranke, Nove Srbije, ili, ne daj bože, s glavnog odbora