61. Стеријино позорје 2016.

PRIČA O MALOM ANDRI I DRUGU MU SRLETU 

Međunarodna zajednica je kao klima ─ ne možete da je priznate ili ne, već da se adaptirate.                       Zoran Đinđić, decembar 2002.   

Jeste li možda obratili pažnju na to kada se (i kako se)  to:

i ovo:

obraćaju predstavnicima američke administracije.  

Da li je Srbiji bolje nego pre 12. marta 2003. godine ─ između pitanja koje na kraju svoje knjige Atentat na Zorana postavlja Miloš Vasić i dileme kako bi Srbija izgledala danas da je Zoran Đinđić živ, koje je u danu za nama sebi verovatno postavljala većina građana i građanki ove zemlje, priča o političkom nasleđu Zorana Đinđića jedna je od onih tema koje, čak i danas, sedam godina kasnije, Srbiju čine taocem svoje loše prošlosti. U međuvremenu ─ nada da je bolja budućnost ipak moguća (čitaj: uređeno i upristojeno društvo koje počiva na principima i na zakonima) svedena je na minimum, politička scena pretvorena je u otužni buvljak, u patetično šibicarenje i pilićarenje koje sa pokojnim premijerom ima toliko malo veze da čovek ima pravo da se pita i da li je u ovoj zemlji Zoran Đinđić ikada uopšte i postojao?

Predlog za čitanje

Laslo Vegel, "Priče iz donjih predela - berlinski tekstovi", (s mađarskog preveo Arpad Vicko), IP Cenzura, Novi Sad, 2011.

Mi uvek na kraju dobijamo lica naših istina.
Alber Kami

"Dolaziš sa rubnih područja i zbog toga te nužno smatraju uljezom. Već dobrano u drugoj polovini života, susrećeš se prvi put sa svakodnevnom stvarnošću Evrope, do sada si gledao samo bedna gloženja malih nacija, sada na vlastitoj koži osećaš otmenu sebičnost velikih" reči su kojima novosadski pisac Laslo Vegel opisuje civilizacijski šok koji njegov junak, nakon decenija života provedenih s ove strane gvozdene zavese, opisuje svoj prvi susret sa zabludom, iluzijom, ogledalom, idealom, željom i čežnjom zvanom Evropa.

I

Jednom je Danil Harms bio zaljubljen u neku ženu.
U jednoj knjizi pročitao je kako da bi mogao da bude sasvim kreativan čovek prvo mora da se zaljubi.
Zbog toga je Harms odlučio da pod hitno mora da se zaljubi.

II
Danil Harms je bio mnogo zaljubljen u tu ženu ali uopšte nije mogao da se seti šta bi sa tim novootkrivenim osećanjem mogao ili trebao da radi.
A pošto nikad pre toga nije bio zaljubljen ─ Harms čak nije bio siguran ni u to da li je osećanje koje ga je iznenada obuzelo uopšte moglo da se nazove ljubavlju.

Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad - četvrtak, 22. decembar 2011. u 19h

Kustosi izložbe: Nebojša Milenković, Gordana Nikolić i Kristian Lukić

Rukovodilac projekta digitalizacije: Luka Kulić

Koordinator: Igor Zarol

Umetnici/ce: Branko Andrić, Tibor Bada (Bada Dada), Slavko Bogdanović, Atila Černik, Čedomir Drča, Laslo Kerekeš, Vladimir Kopicl, Ratomir Kulić, Slavko Matković, Božidar Mandić ─ Porodica Bistrih potoka, Radomir Mašić, Milica Mrđa, Bogdanka Poznanović, Mirko Radojičić, Laslo Salma, Zvonimir Santrač, Balint Sombati, Jaroslav Supek, Predrag Šiđanin, Slobodan Tišma ─ Grupa Kôd, Vujica Rešin Tucić
 

PRIMERI NEVIDLJIVE UMETNOSTI
(digitalizacija zbirke konceptualne umetnosti MSUV)

Danil Ivanovič jednom je imao ženu.

Takođe, Danil Ivanovič imao je i ljubavnicu.

Sve ovo sa ženom i ljubavnicom Danila Ivanoviča toliko je zbunilo

da do dana današnjeg  

Nešto što strašno podseća na život (Kratka istorija letenja u Subotici), Akademska knjiga, Novi Sad, 2019.

Preuzimajući identitet svog glavnog junaka - subotičkog pesnika, bibliotekara i konceptualnog umetnika Slavka Matkovića, osnivača slavne (neo)avangardne grupe Bosch+Bosch - istoričar umetnosti Nebojša Milenković napisao je, pre svega, roman o idealima. "Nešto što strašno podseća na život (Kratka istorija letenja u Subotici)" priča je o moći i nemoći umetnosti, o gradu (Subotici) i njegovoj najslavnijoj građevini, jednoj zemlji (Jugoslaviji) i njenoj umetničkoj sceni, o strastima, čežnjama i erosu kao telesnom ali i mentalnom iskustvu. Istovremeno to je i priča o subotičkim gradograditeljima ali i njenim samoubicama - kao "zaštitnim znakovima" ovog lepog grada. O pseudo-istorijama i fantastičnim povestima za koje u zvaničnim istorijama nije bilo mesta, a koje leže duboko upisane u kolektivne memorije stanovnika grada.

Glavni protagonista, Slavko Matković, protitip je antijunaka: idealista, nesnađen, dosledan, radikalan, svoj. Milenkovićev roman je i knjiga o pisanju i čitanju. Umnožavanjem identiteta, junaci iz knjiga koje čita nastanjuju svakodnevicu Milenkovićevog glavnog junaka koji upravo kroz igre zamena identiteta traži izlaz iz sve teskobnije svakodnevice jugoslovenskih građanskih ratova devedesetih. Iz drugog plana, sve vreme trajanja priče - nazire se Grad, zajedno sa svojom najlepšom građevinom. Neke nedorečene ljubavi i jednako misteriozne smrti...

Intervju: Dragan Velikić

Dragan Velikić je književnik čije svako novo delo u čitavom ex-Yu regionu izaziva vanrednu čitalačku pažnju. Rođen u Beogradu, odrastao u Puli, Velikić je pisac koji svoju književnu mitologiju gradi na širem, geografskom, mentalnom i emotivnom prostoru Centralne Evrope. Nedavno je za svoju književnost dobio Nagradu grada Budimpešte (u obrazloženju stoji da je Velikić u svojim knjigama stvorio „nepristrasan i uvjerljiv portret mađarske priijestonice"). Neposredan povod za ovaj intervju je izdavački poduhvat beogradske „Lagune", koja je objavila reizdanja čak četiri Velikićeve knjige - najpre je krajem 2012. objavljena „Bonavia", tokom 2013. romani „Severni zid" (1995) i „Danteov trg" (1997), a iz štampe se upravo pojavio „Ruski prozor" (2007), svakako najpoznatija i najčitanija Velikićeva knjiga.

Razgovarao: Nebojša Milenković  

Pre no što dođemo do knjiga, možete li pokušati da odgovorite na pitanje: ko ste vi, Dragane Velikiću?

Jutros sam na TV-u gledao direktan prenos u kom su tenkovske granate rušile jednu kuću. Malu. Prizemnu. Ravničarsku. Sličnu našim. Bačvanskim. Ako sam po pitanju preostale ljudskosti i imao nekih iluzija ― poslednja od njih nestala je onog jutra kad su u naš grad počele da stižu izbeglice. Na traktorskim prikolicama, s nešto nameštaja i robom navrat–nanos potrpanom u crne najlonske kese.

Čitavi životi, prošlosti, uspomene, lične istorije bile su spakovane u polupoderane plastične vreće za koje su se ― pogleda sleđenih  strahom zbog svega što im se dogodilo, ali i pred jednako neizvesnom sutrašnjicom ― ovi starci, žene i deca grčevito držali.