Porodica bistrih potoka 1977 - 2012: o velikim i malim utopijama današnjice

Prva među pitanjima vezanim za umetničku i književnu delatnost i aktivizam Božidara Mandića i umetničke komune Porodica bistrih potoka ona su o (ne)mogućnostima postojanja pozitivnih umetničkih i društvenih utopija danas.

O sasvim specifičnoj (šezdesetosmaškoj, konceptualnoj, kempovskoj) veri u moć i snagu umetnosti da transformiše - ako već ne vreme i život sredine u kojoj se odvija ono svakako same protagoniste (kako stvaraoce tako i konzumente) njihove umetnosti.

Budućnost sveta je u malim utopijama

Objektivno sagledano, čini se da Homobalcanisovu muškost apsolutno ništa do sada nije ugrožavalo u tolikoj mjeri kao što to danas čine gejevi i lezbejke. Zbog toga su Homobalcanicusi (Šabanicusi) postali nezaobilazni dekor svih do sada pokušanih/sprečenih/nasilno prekinutih/održanih LGBT prajdova u regionu...

Kako sam obuzet ništavilom – ili priča o Ničem u sedam prizora

Trg je bio prazan i žut od žege, očišćen od prašine vrelim vetrovima, kao biblijska pustinja.                                 Bruno Šulc, Prodavnice cimetove boje

 Scena prva:

Bio je to jedan od onih dana koje je, samo da je moguće, najbolje preskočiti. Ili, ako se to ne može, makar prespavati. U svakom slučaju nikud ne izlaziti iz kuće. To su naprosto oni dani kad vam apsolutno ništa ne ide od ruke. Nakon nervozne i neprospavane noći, nešto iza podneva Ništa se izvuklo iz kreveta, umilo, očešljalo na razdeljak i besciljno krenulo da luta pustim ulicama Subotice. Inače, valja odmah reći, Ništa se već duže vremena u Subotici osećalo sasvim prirodno i dobro. Reklo bi se: kao kod svoje kuće. Ipak ovog junskog podneva 1984.godine nešto  je bilo drugačije i posebno. Ništa je jednostavno u vazduhu, svuda okolo sebe, osećalo da će se danas dogoditi nešto istinski važno – jedino nije moglo ni da pretpostavi tačno šta. Prošlo je pored Galerije Likovni susret ali u nju nije ulazilo – pošto Ništa u Galeriji baš i ne bi bila neka posebna novost. Posebno ne za priču koju čitate. Onda je, koju ulicu dalje, sasvim neočekivano Ništa susrelo Tuđu bol. Zastali su, izmenili par kurtoaznih polurečenica i nastavili skupa.

U serijalu "Kritika na delu" govorim o upravo završenom 56. Oktobarskom salonu u Beogradu, izložbi "Ljubavni zanos" kustosa Dejvida Eliota

Горан Караџић - Kуки 

Као прводобитник Небојшине наградне игре, о чему друго има смисла писати него о наставку анализе Џибера нашег српског. Има их под овом капом небеском свуда и ни једна држава ни култура није их имуна (redneck, bogan, caipira, naco) али не знам ни једну у којој су тако доминантни као код нас. Због чега?
Усуђујем се рећи због морала или тачније због тоталне ерозије моралних и етичких норми:

- Пре свега не постоје никакве консеквенце за непримерно понашање. Штавише, задњих 20-так година клањали смо се "контраверзним бизмисменима" са кајлама и дугом деветком за пазухом а наравно и спонзорушама које иду уз њих. Бирали их у парламент, продавали им (поклањали) све што је имало било какву вредност. У потпуности је изостала јавна осуда, презир, непристајање...

Ukoliko je za hapšenje organizatora pobune Crvenih beretki bilo potrebno 10 godina - tada ima sasvim dovoljno osnova za verovanje da bi proces nalogodavcima mogao otpočeti čak i pre 2050.

Molim vas, molim vas, nemojte me ubiti! Imam ženu i decu – ubijte njih!  

Ja obično nisam čovek koji se moli, ali ako si negde gore, molim te, spasi me, Supermene! 

Deco, pokušali ste sve što je u vašoj moći i niste uspeli. Lekcija koju trebate naučiti je: nikad ne pokušavaj.

Nije lako nositi se sa trudnom ženom i problematičnim sinom, ali nekako sam u taj raspored ipak uspeo

 1. Hoće li jagodinski gradonačelnik možda morati da objasni šta uopšte traže deca na vojnoj vežbi antiterorističkih jedinica ?

2. U kojoj to ulozi Dinkić s kamerama obilazi fabrike - i kako ministri u Vladi mogu da mu služe kao ikebana ?

* * *
I pre no što sam počeo da radim u biblioteci, prema knjigama sam imao poseban odnos. Tezu kako postoje knjige koje određuju naše živote, ova prelepa žena čula je upravo od mene. Bio sam ubeđen da o tome neću govoriti, ali ne mogu da prećutim kako su stvari među nama postale vanredno ozbiljne onog časa kad je počela da pozajmljuje moje vlastite knjige. Pri tome, posebno interesovanje pokazivala je za one koje još uvek nisam ni napisao.

Mi ga najčešće nismo svesni - ali uvek postoji trenutak kada žena pred nama počne da se svlači. Kad počinjemo bivati sve bliži jedno drugom. To je zato što se prava žena uvek skida u slojevima: najpre odbacuje predrasude, pa stid, onda lošu prošlost, zatim jednoličnu sadašnjost - gaćice dolaze tek na kraju. Ne mogu opisati spokojstvo koje sam osećao pri pogledu na njena mala, špicasta kolena dok se približavaju stolu za kojim sedim. Pa ustreptalost ovlašnih dodira njenih dugačkih, negovanih prstiju u trenucima dok preuzima knjigu. Sekunde koje smo znali da produžimo toliko da nam je delovalo kako traju satima.

Država koja drži samo do prigodničarske, revijalne kulture - a ne one koja postavlja (neprijatna) pitanja ili stvara nove vrednosti - jeste država koja se kulture plaši. Zazire od nje... Kad kažem "država", nažalost, mislim na vlast koja se po pravilu ne obraća eliti - već uvek teži tome da se dopadne proseku ili onome što je ispod njega...