Bohinj

Kroz Bled treba proći. Mimo svih šetača planinskih trotoar-kolekcija, pored kičastih fijakera, sa konjima koji krepavaju od dosade i čiji vlasnici će vam, bez treptaja savesti, uzeti litar krvi i levi bubreg, za vožnju oko jezera, a sa krajnjim ciljem da pešake sateraju u plićak, a vozače u prvoj, na psihijatrijsko odeljenje obližnje bolnice. Čamce, »pletne«, ne treba ni gledati, da ne bi ostali bez drugog bubrega. Sve tako, mic po mic, do, čijenego, Titove vile i onda spust na levo, na pun krivina, put ka Bohinju.

Jer, Bohinj je druga priča. Tamo se turisti bar porasturaju po planinama i šumama, hraneći krpelje i natrčavajući na domaćine, Gorenjce, koji bi bili najsrećniji kada bi im gosti poslali novac preporučeno i ne bi dolazili lično da, svojim pogledima, troše prirodne lepote, koje su oni sami, svojim rukama, sve planinu po planinu, napravili. Od njih ne očekujte mnogo, nivo turističke usluge je ravan hajdučiji, nego uživajte u onome što je Dobri Boga, bilo koji, u duetu sa Mamom Prirodom, napravio u Bohinjskoj kotlini, slepoj ulici, stisnutoj u Julijskim Alpima.

Na Triglavu živi i Zlatorog, kozorog zlatnih rogova, a njegova statua stoji na obali jezera, u Ribčevom Lazu. Onaj sa Laškog piva. Njegovi rođaci, gamsovi, žive, povremeno se pokazujući srećnicima i ograšavaju rikom na krečnjačkom Pršivcu, planini na desnoj strani jezera. Kroz Pršivc, protiču vode sedam Triglavskih jezera, a domaćini kažu da, u planini, koja se stalno kruši, ima još jedno jezero, tako veliko kao Bohinjsko.

Jedno od Triglavskih jezera, Črno jezero se, svojom bistrom vodom, probija kroz stenu Komarču i pravi dvojni slap, izvor reke Savice. U seocetu Ukanc, na kraju jezera, što mu ime kaže, jer »u kraj« se, tamošnjim dijalektom, kaže »u kanc«, se Savica, ledena i bledo zelena, penušava od kamenja, uliva u jezero da bi iz njega iz njega istekla kao Sava Bohinjka.

Tu, u Ukancu, sve do prošle godine, kada su deca ušla u pubertet, zbog čega su počela slabije da čuju i daju nesuvisle odgovore, mogli ste da nadjete i mene. Jedna od dve alpske kućice, na samoj obali, kraju jezera, pripada mojoj drugarici Urši. Urši, koja je i vlasnica najlepšeg pogleda u Sloveniji. Nema takvog foto-tapeta, kakav se iz Uršinog dvorišta sam od sebe pravi, u Ukancu.

Sedam proteklih godina smo nas dve, naizmenično, ceo juli, saterivale pet naših, maloletnih potomaka (ponekad i sa dodatnim maloletnim društvom), u Ukanc. Sedam godina sam, kao Hajdi, tumarala sa čoporom dece po okolnim šumama, tražila ih po žbunju i drveću i uveče ih stavljala u krevet, samo ih malo otresavši od jezerske trave.

Za samo jedan dan su načisto podivljavali, pretvarali se u alpske Moglije, tabanali bosi i kupali se u, za moje kriterijume uvek, ledenom jezeru. Nisu nikad ni kinuli. Čudo prirode. Padali su, u hladne večeri, obučeni u jezero, a onda bivali tuširani vrućom vodom, sa sve odećom, da se ne bi prehladili prilikom svlačenja. Vodila sam ih na divlju, desnu stranu jezera, na kupanja po sakrivenim plažama, gde su se mazali mokrom, skoro kao glina gustom ugljenom prašinom...Uveče smo, čamcem, odlazili u male uvale, gde su smeli da urlaju do iznemoglosti i slušaju gromoglasne odjeke, koje vraćaju Pršivc, Krn i Vogel. Naučili su da voze čamac i kanu, da izbegavaju visoke, sunčane travnjake sa poskocima, da čiste srnine lobanje, da prepoznaju kake i tragove od puhova i tvorova, koji nam noću odnesu ili pojedu, svo voće, koje zaboravimo na stolu...Naučili da je jezero za kupanje onda, kada po njemu zaplove patke. Da glupave ribice, Friglice, love plastičnim flašama i prave akvarijume u loncima.

A Bohinj je svet za sebe. Tamo se menjaju četiri godišnja doba dnevno. Predveče, Savica nestaje u karpenterovskoj magli i valja se mlečna ka jezeru. Do polovine noći, celo jezero i Ukanc, proguta gusta kao mleko magla, od koje se ne vidi ni susedna kuća. A tada se spušta i ledeni, gluvi mrak, koji krše samo lisice, dovodeći u smrtnu stravu gnezda jezerskih pataka.

Na Bohinju kažu da i kiša ima decu. Prave velike kiše stižu iz pravca Krna, oblaci koji se skupljaju na Voglu i Pršivcu su samo prevara. Tada jezero gubi smaragdnu boju i počinje da crni, dobijajući olovno sivu površinu. Teški oblaci se spuste na jezero i samo bljesak munja osvetljava drveće, koje se, pod udarima vetra, svija do zemlje. Kišina deca su male kiše, na koje se niko ni ne obazire. Deca se ni ne obuvaju, malo postoje pod krovovima i čekaju da skoče u bare.

Juče sam ih odvela tamo i ostavila Urši. Dok ja ovo pišem, izrasli mladunci, kao šumska deca, vilene jezerom. A obrazi im postanu crveni odmah. Dobiju pogled bistar kao sunčani, planinski dan. I jezike crne od borovnica. Tabane zelene od trave. Mogliji.