Stranka Prolećnog lahora

Ne znam kako je vama, ali meni se srce cepa. Vodostaj na tastaturi mi dramatično raste, moja savest sprema bezuslovnu ostavku zaradi prevelikih zahteva koje joj upravo postavljam. Ekran mi se zamaglio od neutešnih uzdaha.

Ja sam zver. Nečovek bezosećajni. Ne mogu da verujem da sam godinama shvatala ozbiljno druga Zamenika. Petnaest godina! Petnaest godina sam verovala da on priča ono u šta veruje i veruje u ono šta priča. Nisam znala, evo izvinjavam se što nisam znala. Nisam znala da ga Pamet traži, zvoni mu na vrata, šalje mu preporučene pozive u plavim kovertama, pokušava da nađe broj njegovog mobilnog. A čovek zauzet. Zauzet borbom protiv samoga sebe. Borbom koja je bila teška, dugotrajna, stravična. Do poslednje kapi tuđe krvi. Konačno je uspeo. Uspeo je da razbije oklop koji ga je sputavao, da izađe kao beli vitez iz konzerve graška, da nam konačno kaže u kom čuču grmi zec.

Slušam jutros Dacu i druga Zamenika, ušima ne verujem. Prvo ne razumem zašto Daca preskače onako divnog čoveka, onaj pamuk na ranu, onaj melem na mozak? Onaj glas koji gilički po kičmi, koji umiljatom muzikom za uši i smernom ljubaznošću šapuće miroljubivošću Dalaj lame. Zašto ga podseća na ružno? Zašto ga uznemirava u ljuljuškavoj zanesenosti zlaćane jeseni, koja svojim daškom miluje program Stranke Prolećnog lahora? Drugo, ne razumem kako sam ja mogla da budem tako kratkovida ili je gorepomenuta Pamet bila toliko zauzeta traženjem druga Zamenika da nije stigla ni da mi mail pošalje.

Ne znam kako je vama, ali mene je prosto sramota. Sramota me je što još uvek neko mora da mi geografski otvara oči. Jeste li vi znali da Makarska i Split nisu u Srbiji? Ja sam se jutros zaprepastila kad sam od druga Zamenika čula da nisu. Ni Šolta. Ne mogu da verujem...a moja prababa Kaja, iz kragujevačkog Graca, se klela onolike godine u šoltanske masline, bez njih nije htela ni da pomisli da pristupi pravljenju gužvare. Bez  kajmaka može, ali bez Šolte ne može. Potreslo me. Saznanje. Na sabajle. Hvala Stranci Prolećnog lahora za to, a i za obećanje da nas neće tenkovima voditi na Split i Makarsku. Ja već godinama imam problem sa pakovanjem morskih potrepština za put u makarsku okolinu i stvarno bi mi bio problem da moram da se pakujem u tenk, čiji gepek je dosta skučen, a i koji pozadi nema zakonom propisane pojaseve za decu.

Da ne govorimo o programskom ukidanju kletvi, kao remetilačkog faktora napretka u bolju klimu u kojoj će vladati dah Prolećnog lahora. Šteta. A ja se baš bacila na proučavanje epskih matičnih ciklusa, u želji da što bolje savladam jezik kletvi. Da uvedem kunjenje (gospodin Klajn je upravo pao u nesvest) u svakodnevnu retoriku. Ko mi je kriv što sam nesvesna. Što nisam mogla ni da naslutim koliko to druga Zamenika boli. I bolelo ga, a nije mogao da nam kaže. Držao je u sebi, to ga je glodalo, to je narušavalo njegov unutrašnji mir, njegov put ka Saznanju se saplitao, ali je pobedio...više neće biti kletvi. Naročito dece. U boljoj budućnosti. Bipolarnoj. Ura!

Ne dozvoljavaju im da se okupe. Njihovi. Mislim, ne njihovi, nego oni što su ih sputavali, ograničavali, ometali, sprečavali. Strašno, ja reči nemam. To boli. Ko može, ko ima srca da spreči Prolećni lahor da pomiluje žedna srca, da kroz raširene, drhtave prste poseje seme ljubavi, razumevanja i sveopšteg milkenja. Ali nećemo o tome, jer nismo stoprocentno sigurni. Ono što je sigurno i što meni osvetljava, do sada sumračan horizont budućnosti, bojeći ga roza nijansom anđeoskih krila, je to da će oni biti prvi, ako ne budu drugi, kada će biti jasno da nisu prvi, ali to ne znači da nisu drugi, već samo to da teže da budu prvi, jer neće biti drugi, zato što ako nisu drugi onda su prvi.

Uhvatimo se za ruke. Izbacimo sve loše misli. Zatvorimo oči. Opustimo stisak ruku, boli kad je jako. Okrenimo se ka zori koja rudi. U stvari ne, okrenimo se zapadu. Pustimo nežnu svetlost da pomiluje naše zatvorene očne kapke i ružičastom toplotom pomazi umirene zenice. Tiho. Gili-gili po mozgu. Prošapućimo zajedno – Stranka Prolećnog lahora. Mmmmmmmmm....