Неповерење грађана у институције и обрнуто, феномен који ме фасцинира годинама, јесте, чврсто то верујем, један од главних узрока спорог напретка унапређења система (фамозне реформе). Највећи део тог неповерења исказује се у виду разних неспоразума, који опет најчешће воде само у пат позицију у којој, по дефиницији, нема ни напред ни назад. Један од најсликовитијих примера је однос електродистибуције и потрошача струје - један државни монополиста и скоро сви грађани (јер скоро сви имају и користе струју). Рат се води, наравно, око рачуна, а подељеност иде дотле да једни друге често сматрају лоповима. Истина је да се уствари мало краде, да су те ситуације више изузеци него правило и да то одговара лоповима који се крију иза слике општости проблема.
Радио сам годинама као читач струје испред омладинске задруге и тако попуњавао рупу у студентском џепу. Имао сам прилике да ове свеприсутне митове проверим на терену и лично се уверим колико су они неоправдани. Није да све ваља, напротив, има много тога што би се могло унапредити ако се смањи та препрека у виду неповерења.
Рекох, ајде бар да покушам да сумирам оно што сам на ту тему ја имао да видим и чујем свих тих година.
Како то „краду" потрошачи?
Има милион начина да се стварно краде струја. Неки су технички софистицирани, неки су крајње примитивни. Да их не обучавамо сада. Ипак, губици по том основу су јако мали, а удео оних који то раде је још мањи. Причамо о мање од 1% потрошача. У Ед, од стране оних који терен никад нису видели постоји параноја да се у сваком дворишту где је бројило под кључем, а кер пуштен, врше мутне радње. Да потрошачи који истакну потрошњу на огради ради лакшег очитавања или пријаве стање телефоном „намештају" потрошњу тако да не уђу у скупље тарифе и фамозну црвену. Таква „крађа" би први пут кад се бројило заиста очита било проваљено и била би скупља дара него мера. Није да нема пацијената који су се тиме заиста и бавили, па после кукали, али њих има још мање од оних 1%. Они су прави бисери.
Како „краде" Електродистрибуција?
Електродистрибуција не краде. Она греши. Узроци системских грешака који се не отклањају иако би могли су грех ЕД. Недевољно разумевање за рекламације и лоша употреба ресурса који су им на располагању, као и осмишљавање и реализација целог система која није усмерена на суштинско решавање конкретног задатка него на оправдавање своје сврхе. Њихов грех је што не знају боље, али то никако не значи да намерно краду. То грађане кошта, посредно, али то није крађа. Краду неки радници електродистибуције, али у договору и за рачун потрошача и свој џеп, а опет на штету електродистрибуције. Многи потрошачи, међутим, верују у разне митове: да се потрошња „измишља", да читачи из месеца у месец очитавају „више", да им се намешта прелазак у вишу тарифу, да се систематски погрешно баждаре бројила, да се очитава раније или касније опет са циљем да се потрошач отера у вишу тарифу, да се прескачу очитавања са истим циљем. Да се смањују лимити за тарифе, да им се ноћна обрачунава као дневна струја и слично. То све наравно долази из неразумевања следећег:
Како се чита струја и како долази до грешке?
Не само како се чита, него и како се обрачунава и наплаћује и како уопште функционише тај систем. Као и сваки систем и овај има слабости, али је у принципу веома робустан и изненађујуће добар. Не знам да ли је идентичан у целој земљи, али овако функционише у Електровојводини.
Струја се чита од 1. до 5. у месецу, а изузетак су тзв. „викенд зоне" где се очитавање врши крајем месеца (и то не свуда). Читачи раде за студентску задругу, али потписују уговор са ЕВ (што их не чини радницима ЕВ нити њиховим гласноговорницима). Читачи нису контролори, већина их се ич не разуме у струју и не би умела ни да препозна кад нешто са бројилом није у реду (то раде контролори). Читачи немају појма колико је неко потрошио претходни месец, немају ни последње стање бројила тако да не знају ни колико је неко потрошио за текући месец, па самим тим не могу ни да „намештају" потрошњу. Плаћени су по бројилу и што пре очитају пре ће кући, а сума коју зараде биће иста. Да застану и да рачунају ко је колико потрошио (под условом да им неко да податак од претходног читања) би им продужило време читања три-четири пута и смањило њихову сатницу, а добили би - кромпир. Читачима је лакше да иду једним те истим редоследом сваки пут, тако да распон између два очитавања не може да варира више од 2-3 дана, а најчешће је сасвим уједначен. Ако негде не очитају стање један месец, следећи месец кад очитају информатички систем ће аутоматски поделити потрошњу на два месеца једнако, и за сваки месец посебно обрачунати и зелену и плаву и фамозну црвену, ако је има. Дакле, ни ту не треба бринути. Посебно је битно нагласити да преласком у скупљу тарифу само онај број киловата који је премашио се наплаћује по скупљој тарифи. Из искуства знам да та рачуница многима задаје проблем, па некад моле да им се смањи пар киловата јер су „овај месец више кували" (типично око Нове године), да не уђу у плаву тарифу. То значи конкретно да би тих неколико киловата (ако уопште и пређу) платили два динара скупље (па би им рачун био десет динара већи). У њиховој математици СВАКИ киловатчас постане скупљи па и они који су у зеленој (првих 350 kWh у месецу) што их наводи да помисле да ће да плате 350х2 дин=700 динара више. Много људи овако рачуна, није уопште опис једног случаја.
Систем је на разне начине предвидео исправљање грешке и унапређује се (истина преспоро). Кад сам ја почео да читам (негде 2004.) писало се на папирима (тзв. читачки картони). На њима је број бројила, тип бројила, претплатнички број, име потрошача и адреса и празно место да се упише виша и нижа тарифа (у народу позната као „скупа" и „јефтина" илити "дневна" и "ноћна"). Пошто на једној адреси може бити више бројила свако бројило се пронађе по на њему угравираном броју бројила и онда се оптички очита једна па друга тарифа (до зареза). 1 некад испадне 7, 3 се зачас претвори у 8, разне пермутације су такође могуће. Неки типови бројила се лакше, а неки теже очитавају, нека су мање, нека више приступачна за очитавање, а нека је више или мање могуће - скроз побркати а неким другим. Сваки читач има свој реон на којем увек ради тако да једном решен проблем престаје да буде проблем догод исти читач ту ради. Некад су адресе погрешне, некад серијски број бројила што може унети забуну. Некад потрошач лично изађе да издиктира стање (да не отвара капију и везује љубимца) па погрешно очита (рецимо прочита и цифру иза децимале), некад се од лавежа паса не чује добро. После канцеларијски радници уносе те податке у рачунар, па и они могу да погреше. Међутим, систем је то предвидео, па ако упишу стање које је мање од претходног то би значило да је бројило „окренуло круг" и да је потрошња огромна и онда рачунар избацује упозорење. Пример: стање на бројилу је 78738, а читач грешком упише 18738 (помеша 1 и 7). То онда значи да је потрошено све до 99999 (максимална вредност на бројилу), па онда још 18738 (од 00000) што даје 21,261kWh+18,738kWh=39,999kWh! Зато систем има лимит који пишти кад је потрошња преко 2000kWh за вишу тарифу и 1500kWh за нижу тарифу. Онда оператер поново погледа у написано па погледа колико је било претходно стање (тамо имају те податке), па лако утврди где је грешка и ствар исправи. Замислимо сад да је грешка на трећој цифри, да је читач написао 78138 уместо 78738 и да је претходно стање било 77950. Добили бисмо да је потрошња 78138 kWh -77950 kWh =188 kWh, што је сасвим могућа и нормална потрошња. Систем не пишти у том случају, а потрошач онда добије мањи рачун (то је и одговор на фамозно гунђање: „како никад не погреше на њи’ов рачун, мајку им лоповску"). Неки потрошачи чак и такву грешку пријаве (паметно, јер нису испунили бонус за зелену тарифу, па би у следећем имали више у плавој). Читачка грешка дакле може да иде у оба правца и била би свакако установљена приликом следећег очитавања (или би довела до додатне забуне) и зато је битно сваки пут рекламирати. Стање се може пријавити и телефоном, мејлом, а може се отићи и лично тамо и на лицу места добити нови рачун. Електровојводина ти верује на реч, јер знају да ће читач или контролор опет некад отићи тамо те да бројило не може да се окреће, а да потрошач вечити вара. Проблем настаје када се на бројилима на којим нема никакве потрошње или која су искључена деси таква грешка. Ако тамо нико не живи или не узима рачуне редовно, врло је вероватно да грешка месецима не буде исправљена, а дешава се чак и да потрошач не примети да је у питању грешка него све лепо плати. Онда не постоји начин да се једном плаћени киловати врате на претходно стање, утолико што је то и књиговодствена ноћна мора, а да не помињемо неког Главног архиватора који мора поново да удари печат. Тј. ако решење и постоји негде је у лавиринту система. То опет не значи да вам је ЕД намерно "измислила потрошњу", или да намерно систематски шибицари, а још мање да вам је омражена власт ударила на џеп („ц,ц,ц шта нам раде"). Не, овакве грешке су крајње непожељне и самој дистрибуцији. Да би смањила могућност грешке ЕД је набавила посебна сокоћала и дала их читачима уместо читачких картона. Раде на Windows Mobile оперативном систему, водоотпорни су и отпорни на удар и скупи ко ђаво (то је посебна прича). Елем, са њима читач може на лицу места да добије упозорење да је потрошња прешла лимит и да онда поново очита бројило чиме је она тета која прекуцава картоне постала технолошки вишак, број грешака је смањен, а издавање рачуна убрзано и поједностављено. Софтвер који справа користи за читање струје је направљен у самој Електровојводини и прилично је робустан и поуздан, што ће рећи да нема губљења података (пример да није баш све труло у држави Данској).
Највећа је заблуда ипак да ЕД може да вам из месеца у месец очитава више. Знам неколико људи који су имали искуства и са вишом математиком, али им суштина бесмислености овакве оптужбе упорно промиче. Све што више очиташ један месец, мање ће бити очитано следећи. Па и да сваки пут додајеш 300 килватчасова на право стање већ следећег месеца ћеш добити праву потрошњу и тако сваки наредни месец. Наравно, ни то се не ради.
Има и оно да је рачун намерно закомпликован да би било што лакше прикрити малверзације. Струја се по тарифама свугде обрачунава на сличан начин. Потрошња струје се дестимулише и ограничава на разне начине јер је нема довољно (а уствари може да је има, види претходне блогове), а и зато што се преко ње води социјална политика (што јесте лоше решење). Рачун уопште није тако компликован. Првих 350 kWh иде по једној цени, од 350-1200 kWh по нешто вишој цени, и преко 1200 по знатно вишој цени. 90% домаћинстава никад и не уђе у ту црвену тарифу (осим ако се греју на струју, а онда и очекују тако нешто). Свака од тих тарифа има ноћну (јефтинију) и дневну (скупљу) варијанту. Постоји и основна претплата која покрива фиксне трошкове одржавања мреже, а зависи од снаге коју потрошач закупи. Тешко да може једноставније.
Постоје и грешке због техничких кварова. Рецимо, уклопни сат који одређује кад је скупа кад је јефтина струја је изузетно кварљива роба. Али, и он може да погреши у оба смера, и у корист потрошача и у корист ЕД. Нек дигну руку они који су пријавили кад се уклопни сат покварио у њихиву корист... ОК, тако сам и мислио :) Ово се превазилази тако што се уграђују нова бројила, електронска, која у себи имају интегрисан уклопни сат. Та бројала имају техничку могућност даљинског очитавања, али се још увек очитавају оптички (част изузецима и експерименталним примерцима). Она ће у неком моменту елиминисати и читаче и њихове ретке грешке, али ће страх да неко неког вара вероватно остати ако се не буде радило на успостављању поверења.
Шта је поента ове подугачке минијатуре? Па, да се енергија критике траћи тако што се увек и сасвим паушално усмерава ка власти и свему што би власт могло да репрезентује. У описаном случају то је електродистрибуција, али слично је и са другим државним мастодонтима, рецимо ГСП-ом, другим комуналним предузећима, па и са општијим институцијама као што су судови, скупштина, политика који су овако озлоглашени. Таква критика је бучна, али и јалова. Ствара утисак да ништа не ваља, да се ништа не може урадити и да је све узалуд, што наравно није тачно, јер сваки систем има неке своје механизме који су са неким разлогом баш тако постављени. С друге стране, систем у таквој атмосфери остаје инертан, свака промена таквог система којем се ништа не верује изазива протесте, па се и ту енергија расипа. Радници неоправдано и недопустиво изгубе наду да ће њихов посао неко умети да цени и помире се с том етикетом негативца и ископају свој ров према потрошачима који се баш некако подудара са шалтер салом. Онда неки који су образ одебљали успешно се оглушавајући на критике заузму места у тим системима и сасвим лепо паразитирају на статусу кво и општој апатији. Једноставно, постане нормално да се за свашта диже бука и да после три дана бука престане, а позитивна енергија потребна за мењање и са једне и са друге стране се неповратно потроши. Дакле, први корак ка бољем систему је да га добро проучимо пре него што га дебелом четкицом целог офарбамо у црно. Има он и добрих страна које треба задржати, неких које је по природи ствари немогуће променити јер једноставно јесу, а оно што конкретно не ваља треба стрпљиво мењати (то јест вршити притисак да их мењају они који су за њега одговорни).
На крају, да будем сасвим прецизан, не мислим да је проблем у потрошачима који не разумеју како ствари тачно функционишу него што се мало ради на томе да им се то приближи. ЕД би могла да оне технолошке вишкове замењене машином посебно обучи и изведе на терен да едукују потрошаче или да појача службу рекламација. Да уведе излазак на терен поводом грешке и да заједно са потрошачем установи где је грешка и како је настала, а као резултат свега тога да добије систематску повратну информацију о недостацима система и да га на основу тога континуирано усавршава. На такав начин може да се гради боље узајамно поверење и трајно унапређује систем. Све то не може да нема позитиван ефекат и на остале друштвене процесе.
Тако мислим.