"Како то мислите не треба вам превод овлашћеног судског тумача за српски?"
Документ на било ком језику, па и на српском, писан било којим писмом, па и ћирилицом, прихватљив је за јапанску бирократску машинерију, вест је дана за мене. Услов је да постоји превод и то само делова битних за оно чему документ служи, да докаже одређени статус или чињеницу. Превод може да изврши било ко, слободном руком, на истом том документу, или на копији. Битна је суштина.
Ја сам понео скенирану копију документа издатог од клинике у Србији (и који је још увек у Србији) чисто да питам да ли је форма и садржај тог документа задовољавајућа да подржи мој захтев, подразумевајући да ћу, ако се људи из градске службе здравственог и социјалног осигурања сложе са формом, приложити пун превод и оригинал на увид чим стигне (спором) поштом из Србије. Службеник је папир најпре погледао сам, а онда отишао да се консултује са шефицом која седи на пар метара од њега, у истој великој просторији где и сви службеници (у Јапану нема посебних канцеларија, СВИ јавни службеници морају бити на оку странкама). Брзо се вратио и рекао да би требало да му преведем три ставке. Ја сам то урадио ту пред њим, мислећи да је то само да би он разумео у шта гледа. Он је, међутим, наставио са обрадом захтева као да сам ја дошао да га дефинитивно предам данас. Онда је уследило и моје питање са почетка текста: "Како то мислите не треба вам превод овлашћеног судског тумача за српски?" Он се само благо насмешио, очигледно уморан на крају дугог радног дана и није одговорио. Не само то, ја сам покушао да га упозорим да је то само копија, да је оригинал 10,000 километара далеко. Не знам колико зна о Србији, али очигледно није помишљао да је то можда земља у којој не умеју да преброје гласове након избора. Он ме је на све то гледао ћутке, а очигледно је било и да му је моје чуђење било некако симпатично иако му је радно време већ добрано истекло, а сутра је државни празник, нерадни дан и почетак продуженог викенда. Додао сам данашњи датум на унапред попуњену апликацију, а он ми је рекао да ће новац пореских обвезника Јапана лећи на мој рачун половином следећег месеца. А новац - није баш мали.
Пре него што сам дошао у градску кућу, звао сам нашу амбасаду да се посаветујем. Они су се љубазно понудили да изврше превод уз надокнаду од 6,000 јена (отприлике толико и динара), али нису поменули да у Јапану то није неопходно. Можда им није ни пало на памет што је сасвим разумљиво с обзиром на то да се код нас и фотокопије оверавају, а и поред тога се носе оригинали на увид. Недавно су мојој жени која је у Србији одбили да направе фотокопију документа у боји са образложењем да се "то не сме радити", јер она то може злоупотребити!
Просто је немогуће не поставити питање о сврси оверавања фотокопија и сврси званичног превода у свим ситуацијама. Колико то заузима ресурса, а у којој мери заиста спречава малверзације? Да ли је битнија уверљивост самог документа или проверљивост онога што документ тврди и што је од суштинске важности за оно за шта је документ употребљен?