Покрет ДЈБ је направио своју прву велику стратешку грешку. Парадоксално је да је то управо - одустајање од сопствене стратегије!
Да "филмски" дочарам дубину грешке послужићу се сценом из Куросавиног филма Кагемуша (Ратник из сенке) који се на много начина бави управо стратешким играма на којима и Радуловић као председник Покрета и Душан Павловић као потпредседник отпочетка нарочито инсистирају.
Дакле, стари господар, познат по својој мудрој државничкој стратегији и војној тактици оличеној у максими "Хитар као ветар, тих као шума, жустар као ватра, стамен као планина“ (Swift as the wind, silent as the forest, fierce as the fire, immovable as the mountain.") несрећно гине и земља (стицајем околности) остаје његовом плаховитом унуку који није баш најјасније разумео значај сваке од ових ставки. Кад реши да напусти дворац ради контра-напада на надирућег непријатеља прави одсудну грешку коју његов саветник коментарише речима „планина се померила“. Епилог: његова чувена војска гине до последњег у бесмисленим налетима на технолошки и тактички узнапредовалог непријатеља.
Прва максима Покрета, узвикивана од његовог формирања те током првих и других избора, била је - „трчимо маратон“, што је сасвим примерено стању у којем се српско друштво и држава налази. У последње време, напрасно, потенцира се нешто сасвим друго „победа сада или мрак пет година“. Налазим ово веома неконзистентним. Са маратона се нагло прелази на спринт иако се за то ипак нису стекли услови! Да би се победило, ДЈБ очигледно цени да није довољно подржати Сашу Јанковића иза којег, како индиректно кажу, стоји неких 5-10% укупног бирачког тела изузимајући ту очигледно својих 15% колико тврде да их тренутно гласача подржава. Да ствар буде гора то их окреће против неких од својих „изворних“ подржавалаца, доводи до раздора у покрету који ускоро прараста у странку и врло могуће до извесног опадања моментума који су претходних месеци градили. Њихова платформа за уједињење опозиције јесте разумна и заиста је штета што опозиција и овај пут иде разједињена на Вучића који је успео својом чувеном тактиком отезања и довођења пред свршен чин да елиминише и највећу претњу по рејтинг – сукоб са Томиславом Николићем. Међутим, у ситуацији кад Дачић здушно подржава Вучића, кад Тома одустаје од сукоба с њим, кад је извесно да ће се и Јеремић и Јанковић и Обрадовић и Шешељ кандидовати јасно је да опозиција, ма кога ДЈБ подржао, не може победити у првом кругу. Можда је чак, калкулантски гледано, и боље да их у првом кругу буде више, да се мобилише сваки могући гласач „против Вучића“ (ако је већ циљ победити Вучића) да се спречи његова победа у првом кругу, а да до извесне сарадње и узајамне подршке програмски прешарене опозиције дође у другом кругу, када тиме нико не губи. У том смислу, логичније је придружити се од самог почетка кампањи Саше Јанковића који можда има благи почетни заостатак који је све само не ненадокнадив, јер је она изграђена на јасним принципима који се у великој мери поклапају са програмским принципима самог Покрета, него популистичкој кампањи политичког камелеона Јеремића који тренутно рачуна на неколико процената више него Јанковић (ако је веровати објављеним истраживањима). Ако и не победе, и даље им остаје маратон. Ако, пак, данас изађу са својим кандидатом, рецимо Мирославом Миленовић, мање ће погрешити и оставиће себи више маневарског простора у евентуалном другом кругу, иако ће их то сигурно коштати енергије и рејтинга. Подржавањем Јанковића може дођи до извесне синергије опозиционих снага и, чини ми се, разумно би било очекивати увећање моментума које је веће од пуког збира , делом и због тога што би се проблеми изузетно ограничених средстава за кампању и за опозицију нарочито проблематично контролисање избора могли рационалније решити.
Такође, лоше је и то што је и ово изјашњавање које је заказано за данас у 13 часова ипак изнуђено и преурањено, што је још једно одустајање од сопствене стратегије. ДЈБ ће се ипак изјаснити о кандидату иако избори још увек нису расписани, а због чега је, изгледа, ДЈБ и био толико мистериозан у вези са својом подршком. Наиме, у јавности се све време спекулише углавном о председничком кандидату, али ако сам ја добро протумачио намере ДЈБ, за њих је итекако битно и како би се опозиција удружила (читај: иза чијег би кандидата стала) и на београдским изборима.
На крају морам рећи и да је речник г. Радуловића у вези са овом контроверзом крајње непримерен. Рећи да је нека кампања „роварила по Покрету“, да су га (Покрет) неки чланови и, ни мање ни више него народни посланици - тровали, тежак је аутогол, макар у мом тефтеру. Недавно је и приликом гостовања на РТС-у Радуловић практично бацио то драгоцено време на свађање са јавним сервисом и Немањом Шаровићем. Свакако је у праву, као уосталом и представници осталих опозиционих странака у ставу да су неравномерно заступљени, па чак и кад каже да влада „медијски мрак“, али је превише времена потрошио на улогу Калимера, тј. још једну ствар коју су рекли да неће радити.