Promena

Budim se. Podne je. Imam užasnu glavobolju. Boli me alkohol od noćas. Usta su mi potpuno suva. Treba piti vodu. Odlazim do česme u nakaznoj kuhinji. Nema čistih čaša pa pijem sa česme. Voda se meša sa kiselinom u želucu. Boli me. Sve me boli. Iznad česme je ogledalo. Gledam podočnjake, razbarušenu kosu i staklaste oči. Skinem ogledalo sa zida, čvrsto ga stegnem i nosim kroz stan, držeći ga ispred sebe. Tražim cigaru. Sve sam popušio, ostale su samo zgužvane kutije. Krdža. Bože, šta ja pušim. U prepunoj pepeljari pronalazim jednu prerano ugašenu cigaru. Duvam ne bih li oduvao pepeo. Nema upaljača. Nije ni ovde. Sve sam preturio. Neko ga je pokupio. Strašno mi se puši. Opet odlazim do česme. Spuštam ogledalo u sudoperu, pustim vodu i gurnem glavu pod česmu. Dobro je. Prija. Voda razvlači lice u ogledalu. Kotrljaju se zrnca loše mlevene kafe iz neopranih šoljica. Ostavljam ogledalo u sudoperi, i sa njim razmrljanu facu.

Zaključavam vrata i krećem u potragu za vatrom. Na susednim vratima pojavljuje se komšinica i poziva me na kafu. Pedesetak godina, a već baba. Zbrčkano lice. Svaka bora, ožiljak nečeg lepog ili ružnog. Pre ružnog. Nateklim, odebljelim prstom me poziva. Gleda u moju zalizanu mokru kosu. Pitam je da li ima šibice." Zatvaraj vrata! Promaja", čuje se glas njenog muža. "Ima on", kaže komšinica. Ulazim. Nigde promaje. Komšija sedi u potkošulji i puši. "Ajde sedi." Odmičem stolicu i sedam. Ne mogu da dočekam da upalim cigaru. Vadim opušak iz džepa i krenem da uzmem šibice. Komšija me preduhitri. Iskusno kresne drvce, onako, od sebe, i pripali mi. Lepo. Dugi nokti na ruci koja drži šibicu, a i na onoj drugoj. Ispod viška noktiju pravilni crno-zeleni polumeseci. Potkošulja i dugi, prljavi nokti. Prvi dim me vraća u život. Duboko ga uvlačim i izbacujem iznad sebe. "Ne valja ti takav život. Loše će to da se završi. Zamenio si dan za noć. Piješ. Stalno si pijan i mamuran. Treba nešto da radiš. Treba penziju zaraditi. Zajebi muziku. Od toga 'leba nema." Popijem kafu, vratim šoljicu na tacnu i klimnem glavom. Želim da izgleda kao da se slažem s njim. "Prodaj, bre, gitaru, kupi odelo i nađi neki normalan posao. Mora nešto da se radi." I dalje klimam glavom. Nije mi ni na kraj pameti da prodam gitaru. Ali, treba biti zahvalan za kafu i šibice. "Moram da krenem." Ispraća me do vrata i viče zamnom: "Poslušaj me! Biće ti bolje!" Uđem u stan, uzmem gitaru i izađem.

Tog dana ništa nije valjalo. Sve raštimovano i uzaludno. Riknulo mi i pojačalo. Sedeli smo i pili neku rakiju. U podrumu memla i prašina. Puno starih nepotrebnih stvari. Pronađem crni tuš. Umočim u njega drvce šibice i nacrtam polumesece na noktima. Ostali se svađaju, ja ćutim i bojim. Traže krivca između sebe za uzaludnu svirku. Ispijem flašu rakije do dna. "Eeej, oladi malo!" Ustanem, obrišem usta rukavom i spakujem gitaru. Ćute. "Idem po penziju." Bubnjar rukom pokazuje da sam lud. Penjem se uz stepenice.

Podrum - mrak. Izlazak - svetlo. Idem u komision da prodam gitaru. Prodavac bi da se cenjka. Nalazimo se negde na njegovoj sredini. On želi da to izgleda kao da je moja sredina. To je apsolutno nemoguće. Uzima gitaru i stavlja je iza tezge. Odlazi do kase i broji novac. Hoće da mi uvali izgužvane novčanice. Za sebe odvaja nove. Zgužvam pare i gurnem ih u džep. Robna kuća je preko puta. Kupujem odelo. Ne pravim razliku između najjeftinijeg i najskupljeg. Ubeđujem prodavačicu da ću odelo odmah obući. Ne veruje mi. Prati me do kabine i čeka da izađem. Ne izlazi mi se. Stojim na ulici. U jednoj ruci kusur, u drugoj stvari koje sam skinuo. Bacam ih u najbliži kontejner. Odelo je neudobno. Previše komotno. Uđem u kafanu da popijem sve pare koje su mi ostale. Jedno piće za drugim. Pijan sam ko zemlja. Krećem kući.

Teturam ulicom. Jedva stojim na nogama. Nema ljudi oko mene. Nema ih celih. Svi su polovine. Prepolovljeni po svim pravcima. Uzduž, popreko, po dijagonali. Jedno oko, jedna ruka i jedna noga. Ili samo dupe i noge. Pa onda kao biste, trup i glava. Vrti mi se u glavi. Povraćam. Polovine se smeju. Isflekao sam odelo. Uspravim se i pokušavam da se vidim. Bogu hvala, ceo sam. Pipam noge, ruke , glavu. Sve je tu. Nisam “francuska obrada”. Vučem se kući. Otključavam vrata i ulazim. Ogledalo u sudoperi umazano kafom. Brišem ga rukavom. Velika mrlja na rukavu sakoa. Gledam u ogledalo. Nešto mi je čudno. Nađem još jedno ogledalo. Sada držim jedno ispred, a drugo iza sebe. Užas! Nema mi zadnje polovine. Nigde bulje ni leđa. Ni glava mi nije cela. Sav sam pola. Ležem u krevet okrenut licem prema plafonu. Tu ću ostati i tako sakriti polovinu koja nedostaje.

Once In The Lifetime