Retki su trenuci kada muški deo porodice, moj sin i ja , ostanemo sami i jezdimo automobilom kroz grad.Tada se malo opustim i obzirom da je još mali da shvati šta je pisac hteo da kaže i da je dovoljno mlad da ravnopravno učestvuje u raspravi ali i isuviše veliki da bi me drukao Kevi , počnem da komentarišem objetke oko nas.
- Sine, je l’ gledaš ti ove lepe tete , počnem juče da ga provociram u nadi da je u međuvremenu počeo da se interesuje za suprotan i uvek lepši pol.
-Ne, one su velike i udate su
???, opa bato , pomislim ja, ovo su neki novi momenti.
-Pa nisu sve velike i udate. Nije to baš tako jednostavno …
-Kako ja da prepoznam (?) da je neka udata?
-Pa sad, da ti ne pričam onaj vic koji još ne možeš da shvatiš kad tri dame kupuju krastavac na pijaci ( jedna bira dugačke i tanke, druga kratke i debele , a treća srednje ) i pitanje je koja je udata. Udata je ona koja nosi burmu ili ako ti je lakše, prsten.
Posle dve sekunde mi sine kroz glavu da je počeo ozbiljno da se bavi ovim pitanjima i bez moje obuke. Poželeo sam da vidim koliko je to daleko otišlo.
-Sine, kakve veze ima to da li je udata?
Posle izvesnog vremena provedenog u razmišljanji posle koga sam pomislio da je i ovaj razgovor završen a da nije ni počeo, obratio mi se kontra pitanjem
-A kako one mogu da promene muža?
Hm…, to bi i tata najviše voleo da sazna, umal’ mu ne rekoh
Ω
