Мој брат и били либар

Старији љубитељи лика и дела моје маленкости, свакако знају за мог 18 година млађег брата и памте да су његов долазак на свет и, прилично тешко, прихватање чињенице да пред моју војску отац и мајка још увет раде те ствари (?), описани у једној од прича у књизи ,,Гадан деда Растем''.
Причао сам тада, пре више од десет година, да никад нисмо заиста били блиски и да ми је жао да је јаз генерација учинио оно што јаз генерација има у свом опису посла.
Али о томе нешто касније

Знате шта је либар?
Оно :
,,у либар својих дугова,
упиши мене,
јер одавно те купујем,
са оним што си хтјела чут... То је почетак Џибонијеве истоимене песме, а либар се помоћу здраве логике и речника израза далматинских Срба, сам идентификовао као - књига записа, нотес, тефтер.
Такође, не треба да вам објашњавам ко је Борис Дежуловић.
И без обзира шта ја мислим о њему лично и његовим спиновима - кад провлачи политику на тобож неутралне теме, кад критикујући Хрвате због нечега, мора да спомене Сребреницу и да, ничим изазван, понизи и омлати Србе, кад због толике опседнутости Србима просто вришти из њега нека дедина икона са тавана, мислим, дакле, да о фудбалу пише најбоље на просторима бивше нам земље.
О билима и 'Ајдуку пише боље од Миљенка Смоје, дакле најбоље на свету!
Наравно да за мене нема везе сам Хајдук као клуб и митологизирање истог од стране највећих Хрватијанаца са дна каце, нема код мене ни секирације што га као и све отимају од нас јер, добро је познато, Хајдук су основали Срби православци и католици : Браћа Калитерна, Иванишевић, Стела, Шакић, а било је ту и неких Примораца, Матавуља, Јанковића, Давинића, Вуковића...са именима Борислав, Блажо, Новица, Филип, Јован, Бранко...
Нимало ме дојми и то што сам са шест година, читав један дан био навијач ,,мајстора с мора''.Наиме, ћалетов теча, из Београда, био је навијач и повео ме је у Љутице Богдана да гледамо моју Звезду и његов Хајдук. Предходно ме је заврбовао што уопште није било тешко јер сам ја фудбал обожавао, баш како га Делужовић обожава дан-данас. Уосталом, шта зна дете кад Мићун Јованић издоминира са два гола, за 1:2, а пола Маракане навија за плаво-беле.Такво братство - јединство било.
Не бело, било.
Дакле, све то нема везе и не би ме такло, што би рекао још један мајстор слагања речи, без обзира шта ја мислим о њему лично и његовим спиновима - кад провлачи политику на тобож неутралне теме, да, тај, покојни Балашевић, да , као што рекох, не обожавам фудбал и још више лепо причане, па још више и написане приче о њему.
Какав год да је, Дежуловић је мој брат у перу и јединој игри ногом.
Ја волим Раднички исто онолико колико он Хајдука. И ја, док Раднички игра у Сурдулици или Лучанима, игноришем на следећим каналима Манчестер С. - Ливерпул, Интер - Милан, а Бога ми и Раел - Барса. Вичем, скачем, жена ме пита како могу да гледам то кад знам да је намештено, али ја сам тада, баш као и Борис, онај дечак кога је отац одвео на Чика Дачу и тамо га венчао са тим парчетом Вашаришта.(само права раја је знала да то нису Шумарице )
Знајући све то и још мало више, нпр. кад сам прешао пола Југославије да бих исти дан стигао на историјско избацивање Партизана из купа, мој 18 година млађи брат коме сам усадио делић тог фанатизма, почео је да ми шаље линкове са текстовима који су касније преточени у књигу ,,Били либар''.
Кад је изашла, схватио је колико желим да је имам јер сам са сјајем у очима причао о томе како тај Дежуловић који, критикујући Хрвате због нечега, мора да спомене Сребреницу и да, ничим изазван, понизи и омлати Србе, ипак лудачки добро пише и колико нам се слажу сензибилитети.
Тако описати неке можда и небитне победе, тако ожалити неке унапред изгубљене утакмице, тако представити херојима неке осредње играче...притом, проверавао сам - нигде ништа није слагао.Мислим, фактографија је врхунска, а стил је нешто о чему не треба расправљати.

Не, ко не умире за фудбалом и још више испричаним, па још више написаним причама о њему, тај не може да разуме.
Ко не разуме да прича о Давиду и Голијату није бајка и мит, тај се није имао рашта родити. Ко не схвата ту трему и осећај у стомаку кад креће макар и намештена утакмица оних са којима сте венчани и окрене Арене 1,2,или 3, тај никад неће знати да људи који напишу сва та срања о Младићу, Сребреници, кад провлаче политику на шатро неутралне теме, кад спинују да су Хрватијанци лоши али Срби ипак мало гори, кад кажу да је српски искривљени хрватски, али кад ти неки људи напишу ,,Ћалетову песму'', нпр. или ,,Били либар',' имају кредита да , ако треба, можда буду и лоши људи.
У дубини душе моји људи.


По традицији требало је да ми је купи за рођендан, али још није изашла у Србији. Пази сад, Ведрана Рудан изађе прво код нас па код њих а ове књиге нема. Да скратим - преко неке другарице, па преко њених рођака, па пријатеља рођака, преко Хрватске, а ови овима преко Словеније и Београда, после седам гора и мора књига је стигла до мене.
Што се мене тиче - реликвија.
Не само због Дежуловића него због мог малог/великог бате који је желео да ме учини срећним и да још једном утврдим да сам био ретард који је, у дану кад су он и кева дошли из болнице, ладно отишао у град да као купи ципеле.
Бродарице.

Јебале ме оне