Пре тачно двадесет једну годину, можда неколико сати пре, тресла ме је грозница понедељске вечери. Оно, питаће неки добро обавештени мокри брат, ,,шта бре кад понедељком не ради музика у кафанама?"
Рађао ми се син.
Није да волим да се хвалим али нам је стварно породична традиција, по мушкој линији да знамо како се праве мушка деца. Немамо рецепт, није то што мислите, све позе су равноправне, можда је у питању та нека динарска хаплогрупа I1 ili I2, не знам баш, али знам да онако, лички, Шумадинкама и осталима умемо да подаримо мушког наследника.
По дотадашњим искуствима која су се протезала до аскурђела, курајбера и до Беле Пчеле, наслућивао сам да ни ја нисам прекинуо тај богоугодни низ који имплицира од Творца задато здравље и датост продужења благородне мушке лозе оличене у Y хромозому.
Наравно да нисмо тражили да сазнамо пол детета јер сам ја знао да је мушко.
Још кад сам видео облик стомака...voila
Али нисам имао појма о појму!
Наиме, кад је почео да се отеже дан порођаја, жена ми је у поверењу рекла да лекари чекају да се још мало развију плућа, а плућа се чекају да се развију код дечака.
Е тек тад сам се упрпио.
Шта ако су погрешили, шта ако ме ложе да се не ,,разочарам", ако се плаше да не дигнем неку ствар на себе због изневерених очекивања?
Мислим, дете је дете, може да буде и упишуљица, али некако ми је лакше да отаљам тај дуг прецима, на почетку, па после нек иде живот.
И ћерке.
Ајде да не дужим, кажем, пре тачно двадесет једну годину, ево можда неки минут пре, дође на свет мој син.
Наравно, одмах јавио ћалету, буразеру, стричевима, браћи од стричева - видите сами под каквим притиском сам био - ортацима, па пре тачно двадесет једну годину, можда неки трен после, отворим прозор на дневној соби па целом мушком и женском роду објавих:
СИН!!!
СИН!!!
па још једном - три пута је обавезно, да не образлажем због чега -
СИН!!!
Затворих прозор јер је 13. коложега (јануара ) , или је тек била прошла поноћ, нисам сигуран, већ било четрнаест испод нуле
Онда смо кренули по локалним крчмама и пивницама, пили, побили се, опет пили, заглавили се у снегу, мислим да смо опет пили да се загрејемо...
Што оно кажу, кад добијеш дете не можеш да се напијеш.Има објашњење за то - адреналин и сва та остала срања.
И на крају, док се мајка Танталовим мукама мучила са новим бићем и новом њом, мене су моји другови, верни пси, што би рекао Хоура, Јасенко, онај из Позоришта, убеђивали, онако трезног, да ће све бити у реду, да ће син, као сваки нормалан мушкарац, у једном тренутку да преузме примат и домаћинство, а да ћу ја бити срећан јер ће имати ко да продужи презиме, лозу и да ме испрати како доликује.
Кад дође време
И ево, после двадесет једне године и неколико минута пре него ово срочих, видим испред себе Човека коме честитах рођендан.
- Само да си жив и здрав, рекох, па да шетам унуче што пре.Нема везе шта је, нек буде шта буде, може и артиљерац као деда.