O politici retko pišem. Možda zato što sam dobar deo ne tako dugog života potrošila na vetrenjače i stoku. I zato što se o tome ne može razgovarati pristojno, bez da ti neko ne nalepi -izam. Nisam od onih razočaranih, što u dešperaciji odmahuju belim listićem. Sve što sam imala o sadašnjoj vlasteli da kažem stalo je u par rečenica.  Ostalo je još ponešto da se doda u konkretnom slučaju. 

 I iako stručna javost smatra da im se ne treba davati na značaju citiraću još jednom pomenutog profesora – “tako doterivati istoriju, mogu samo zanesenjaci i pokvarenjaci. Vreme zanesenjaka bojim se da je prošlo, više je ovih drugih”.

Pleši kao da te niko ne gleda. Jer može biti da je zaista tako.

...koja bi izrazila...

Nije o mleku, dosta je mleka. Ovo je o hrani.

Ustav i zakoni Repblike Srbije ne propisuju smrtnu kaznu. Ona ne postoji, nije moguća, ne propisuje se ni za najgnusnije zločine.
Republički fond za zdravstveno osiguranje je protivno ustavu i zakonu osudio ovu decu na smrt.

"Ana Karenjina" nalazi se u lektiri za drugi razred srednje škole, dakle predviđeno je da je čitaju šesnaestogodišnjaci. Uopšte ne ulazeći u to da li i koliko klinci sad i čitaju lektiru, ili umesto toga odgledaju film ili ni toliko, pokušavam da raspetljam šta sam ja sa šesnaest godina mislila i na koji način sam razumela Anu. I odgovor je – ništa i nikako. Ana kroz svoju aferu sa Vronskim upoznaje strast, upoznaje sebe kao ženu.

******

veterinar, saobraćajac, ekonomista... Ma nema u šta se ne razumem.

Zvao me na ples. Onako prijateljski. Zaista. Samo da igramo.

Bal je pod maskama - kaže. Evo ja imam jednu. Stara je već. I svi znaju da je moja. Da idemo?

                                                                                               ... ostalo je nas par, njenih siročića.

I zato se sada ne osećam dobro. Kao i u drugim situacijama kada nam jave da se „za počioniocima i dalje traga“. Kad pravda ne stigne. Kad sistem omogući da se zaključi da se zločin isplatio. Kad zločin postane sistem. - Dubravka Stojanović