(дневникми Но : 023-2019)

пристигла зима .снег прикочио аутопутарске радове по Србији. одмарам малко уномсаду од теренских активности ,па ми (повремено) друштво чине исписници вазда изазовима бременити но бројем све проређенији.

    Fred Melcher je bio poslednja generacija one Amerike, koja nam je bila saveznik i koju smo toliko voleli.

    Rođen je 1918. godine u porodici siromašnih doseljenika iz Nemačke, ubrzo pošto je njegov otac, kao američki regrut u prvom svetskom ratu, umro na brodu za Evropu od posledica španske groznice. Oca nikad nije upoznao.

Већ неко време, преко Интернета, до мене стиже поставка Денијела Пинка о томе шта човека мотивише за рад. И то са разних страна: са TED-a, Brain Pickings-a, RSA Animate-a... Он се позива на налазе истраживача чији је закључак да је новац мотиватор до одређене границе, односно да када се питање новца скине са дневног реда, тј. када га има таман довољно, да неки други фактори утичу на мотивацију и учинак. То су: сврха, аутономија и усавршавање.

То ме увек подсети на један период мог живота у ком je сам смисао човековог постојања био жешћи проблем. Још од времена много пре тог периода, било ми је јасно да смисао живота не постоји, бар не по себи, већ да сваки човек треба да креира свој смисао или да преузмe неки од смислова понуђених окружењем. Оно што је сада био нов проблем јесте што је сваки смисао, бар до ког сам ја могао да дођем, био - оборив.

Prvi deo 1939. prošao je u procesu u kome su Rada i Bane postali BANEIRADA. Stalno zajedno, gospodja-Olga je, uz karakteristično krivljenje usta, za to govorila vuku se k’o svinjska creva, uvideli su i da im koncentracija opada kad uče svako kod svoje kuće pa su do naučne istine stizali u Radinom stanu. Banetova majka je na to samo prevrtala očima i proganjala sina ključnim pitanjem malogradjanske svesti, šta će svet da kaže?  Radina majka nije imala pojma o celom tom aranžmanu pa i nije imala  neko mišljenje a sestra joj, Nada,

 Zaista, dosta je sa tim skepticizmom ... kritika vlasti i njenog delanja je neophodna ali ovde se preteruje sa tim načinom i to može te predane i posvećene boljitku delatnike da obeshrabri ... narod se predaje tom nekorisnom gunđanju i o tome da ovde hara depresija a pod pritiskom onih što im ništa ne valja i koji ne vide dalje od svog nosa. Zanemaruje narod uspehe i korake ka svetlu koje je svakako na kraju ovog našeg tunela ... 

 ... eto, neki dan viđena je novost ishodovana naporom delatnika sa polja i ravnica i ponekog brda, naravno inspirisani naprednim duhom i treba pokazati ovakav, bar  jedan od uspeha, dobro neka je samo u poljoprivredi a promovisan pod sloganom INOVACIJAMA PROTIv TRADICIONALIZMA  ...  i onda ... sve ispočetka ...

Мој момак је у спаваћој соби имао велику икону Христа Пантократора. У тренутном стању нисам био способан за згражавање над идејом ћу да пред иконом да изгубим невиност. Провео сам код њега пар дана. Организовао је седељку где сам упознао његово друштво. Тешко је рећи да сам их упознао. У стању у каквом сам се затекао много тога је тек пролазило мимо мене. Сва срећа па је он био старији од мене и са више искуства у односу религијско-сексуално и што му моје понашање није било ништа ново, ништа страно.

Stjepan Krznarić - unuk poznatog hrvatskog političara Stjepana Radić