Sećarnik: Uskrs `39.

Prvi deo 1939. prošao je u procesu u kome su Rada i Bane postali BANEIRADA. Stalno zajedno, gospodja-Olga je, uz karakteristično krivljenje usta, za to govorila vuku se k’o svinjska creva, uvideli su i da im koncentracija opada kad uče svako kod svoje kuće pa su do naučne istine stizali u Radinom stanu. Banetova majka je na to samo prevrtala očima i proganjala sina ključnim pitanjem malogradjanske svesti, šta će svet da kaže?  Radina majka nije imala pojma o celom tom aranžmanu pa i nije imala  neko mišljenje a sestra joj, Nada, sa iskustvom kratkotrajnog braka i dugog isposničkog udovištva, nije se libila da pita kakav je to novi, čudni sud koji je primetila u kupatilu, duguljasti emajlirani lonac iz koga je visilo dugo, crveno gumeno crevo sa crnim, bakelitnim, lako zakrivljenim nastavkom.

’’ Za devojke, to je spas od nevolje; za žene, spas od nove glavobolje; za muškarce, spas od zlovolje’’, odgovorila je Rada kao da citira nekog velikog kovača definicija. Nada je zatreptala očima, pocrvenela, uzdahnula, ali više ništa nije pitala.

Zabavljeni sobom, Rada i Bane gotovo da nisu ni primetili nestanak Amelije Erhart,  pad Barcelone u Frankove rukebi im prošao potpuno nezapaženo da im to Žika nije saopštio, drhtava glasa i suznih očiju. Hitlerovo brisanje Češke sa mape ih je malo trglo i tim povodom su napravili sedeljku pod svetlošću sveća;  Rajka je donela nešto što je proglasila češkim knedlama a Branko, koji je bio  češkog  porekla i prezimena, svaki čas je skidao naočari i brisao ih pa vraćao ponovo na nos. Cele večeri nije rekao ni reč, dok su svi ostali besno govorili o perfidnom Albionu i  Marianne syphilistique.  

Dve nedelje posle toga šok, izazvan Čemberlenovim davanjem garancija Poljskoj; to je bio prvi put da se oko nečeg nisu složili. Kad je pročitala izjavu, Rada je samo  tiho rekla: “ Ovo znači rat. Sad samo da molimo Boga da se mi ne mešamo’’. Bane je samo odmahnuo rukom:

“Ma kakav rat, ovo je samo priča. Kako su izdali Čehe, tako će i Poljake. Da im je bilo do rata, imali su prilike, sad je gotovo, Nemci su sad jači i to je kraj engleske premoći. Zato će da ih puštaju da idu na istok, prema Rusiji, nisu ludi da ratuju zbog Poljske i da navlače bedu na sebe. To je Perfidni Albion, razumeš?“ 

’’ A šta ako se Englezi boje da će Nemci da pobede Ruse pa ujedine obe države i uzmu Englezima sve kolonije?“

„Niko ne može da pobedi Ruse, pitaj Žiku“, nasmeja se Bane.

``Taman posla’’, nasmeja se sad i Rada, ’’pa da opet počne da agituje i deli položaje.  Kaže mi pre neki dan, kad mi pobedimo, Tebi ćemo da damo Ministarstvo finansija. Al’onako ozbiljno, nije se šalio’’.

’’On to i misli ozbiljno’’, tiho je rekao Bane, ’’ali je dobro što ga niko ozbiljno ne shvata i svi misle da je šala. Kad ga neko shvati ozbiljno, ima da ga uhapse’’.

’’Uh, onda da pazimo da se ne sretne sa Draganom, on je sad žandarm’’, rekla je Rada. Iz njenog glasa nije moglo da se zaključi da li je zabrinuta ili se šali. ’’Upoznaćeš, konačno, i mog brata, dolazi za Uskrs i dovodi Zoru, da je predstavi familiji, javila mi Nada’’.

Odlučili su da u Smederevo idu vozom, preko Male Krsne, tako će da stignu oko 10, a da se vrate ladjom koja polazi u 5 popodne. Gospodja Olga je bila vidno nezadovoljna što joj sin Uskrs slavi u tudjoj kući  ali joj to ništa nije vredelo i Rada i Bane su malo posle 10 skrenuli desno kod Zadužbine, na raskrsnici kod ciglane okrenuli prema Carini i posle 50 metara, nabadajući pažljivo po kamenitom putu, stigli do male, prizemne kuće sa dva ulična prozora izmedju kojih su bila vrata, prvobitno predvidjena za ulaz u kuću, naknadno obogaćena šalterom kroz koji se prodavao duvan, na šta je ukazivala i tabla iznad vrata, sa dva nacrtana lista izmedju kojih je krupnim slovima pisalo ’’DUVAN’’.  Rada je otvorila baštensku kapiju od širokih, neuglačanih dasaka, malo pocrnelih, istih kao onih u dvadesetinu metara plota koji je odvajao ulicu od lepo uredjene bašte sa lejama uredjenim pod konac, sa nekoliko olistalih voćaka i kokošinjcima i oborima svuda okolo. Na sredini bašte bio je bunar, zaštićen kućicom od zeleno obojenih filareta, sa velikim točkom sa strane.  Drvena vrata koja su neobično podsećala na nasmejano lice, sa velikim okruglim otvorima sličnim očima, pri vrhu, i širokim prorezom pri dnu, pozdravljala su pridošlice sa žuto obojenog, ozidanog poljskog klozeta šćućurenog u dnu dvorišta, odvojenog od bašte metar visokim plotom.

U kuću se ulazilo sa zadnje strane, preko nekoliko stepenika i natkrivenog trema. Prostorija u koju su stupili bila je, izgledalo je, višenamenska; levo, kombinovani orman-vitrina-kredenac sa koga se čula muzika iz radio-aparata starije generacije; desno, krevet, a izmedju njih nizak sto, prekriven nekim heklerajem. Dno prostorije je imalo police sa raznim vrstama cigareta i duvanskog pribora a izmedju polica su se videla ona vrata sa prodajnim šalterom. Iz te prostorije su se, kroz dvoja, naspramna vrata videle dve velike sobe, u desnoj je bio veliki, postavljen sto, u levoj je blago svetlo kandila obasjavalo ikonu Onoga koji je krstio Hrista.

Bane je već vidjao Draganove slike, sa majkom, sestrama, u oficirskoj uniformi, ponosnog i zaštitničkog pogleda, slike nekog zadovoljnog sobom; čovek koji mu je, preterano snažno, stiskao ruku imao je, ispod nakostrešenih četvrtastih brkova, stegnute, ozlojedjene usne a kroz poluspuštene kapke videle su se ugasle plave oči. Pogled mu je samo malo zaiskrio dok je predstavljao Zoru, krupnu, lepuškastu crnku koja se usiljeno smeškala i govorila tihim bosanskim naglaskom.

Bila je tu i Nada, i Radina sestra od ujaka, Mica, sasvim sitna crnpurasta devojka sa velikim izraštajem na mestu leve plećke, i  Radina majka, Kata, koju je Bane video već nekoliko puta kad je dolazila u Beograd; i sada ga je gledala sa nekom majčinskom toplinom, kao što se gleda dobro, umiljato dete.

Bio bi to jedan sasvim običan Uskrs, dan vrhova i šotki, jagnjetine i mladog luka, punih tanjira i praznih razgovora, da Dragan nije, podstaknut Zorinim gurkanjem laktom, gurkanjem koje je Bane video, objavio, u trenutku kad je razgovor malo zamro, da se on i Zora sele u Smederevo i da će tu da se venčaju, već sledeće nedelje.

’’Ne možemo više da čekamo’’, rekao je, a svi pogledi su se spustili ka Zorinom stomaku koji je izgledao sasvim obično. ``Ne, ne, nije to, to može da sačeka još malo’’, mirno je rekao Dragan, i nastavio: „ Prelazim u Žandarmeriju u Smederevu, obećao mi Mita Ljotić, on je jako cenio tatu, kao ratnog druga.  Samo što je tražio da udjem u ZBOR’’.

’’Nemoj Bato, k’o Boga te molim’’, zacvile Mica i sklopi ruke kao da je pred ikonom, ’’ kud ćeš Ti sa njima, oni sve prepisuju od onog Nemca što hoće da pobije sve Slovene!’’

’’Ćuti Ti, mala, to je komunistička propaganda, sigurno Ti je brat Rade to sipao u glavu. Bilo bi mu bolje da se mane tog otrova komunističkog, otac vam se u grobu prevrće. Onakav junak i častan oficir, a deca ... ’’.  Tu se Dragan naglo zaustavio. Video je kako Rada i Bane sede kao kipovi, i uhvatio je majčin prekorni pogled, pa je nastavio mnogo mekšim glasom: „ Ti si, Mico, pametna glavica, shvatićeš jednom da se Mita zalaže za Crkvu, i narod, i porodicu, šta ima loše u tome? A i Radetu ću sve da objasnim kad ga vidim, ne misliš, valjda, da ću da se svadjam sa bratom oko politike. A venčanje je ovako brzo’’, nastavio je obraćajući se svima, ’’ zato što za dve nedelje treba da stupim na dužnost, pod uslovom da sam porodičan čovek; to mi je uslov, i rado ga ispunjavam’’, završio je, skrećući pogled ka Zori.

Posle,  dok se brod vukao uzvodno, Rada i Bane su prežvakali ceo dogadjaj još nekoliko puta i svaki put je ukus bio sve gorči.

’’Nada mi je pričala dok smo se majale po kujni, Zora treba da se porodi u novembru. U Sarajevu ne mogu da ostanu, Dragan se nekoliko puta pobio sa kolegama koji su o Zori pričali svašta, izgleda da se za njom vuče dugačak rep. Ovde je niko ne poznaje a taj Ljotić je uticajan u Smederevu pa će da garantuje za Dragana’’, govorila je Rada, pokušavajući da nadje opravdanje za brata.

’’Ma, neka im je sa srećom’’, rekao je Bane, ’’samo što mislim da nema sreće kad se jednom uvališ u takvo društvo kao što je taj Zbor’’.

’’Ne brine mene toliko taj Zbor, tu, kako udje, može i da izadje, mene više brine Zora. Ona koristi Dragana samo da ode iz Sarajeva i iz kafane, ne vidim ja ljubav u njenim očima. Izdaće ga, kad-tad. Žene to osete’’.

’’A šta vidiš u mojim očima?“, upita je Bane šapatom.

’’Isto ono što Ti možeš da vidiš u mojim’’, rekla je Rada, još tiše.