... dolazi vreme ušuškavanja u kutiju zaborava i prekid glumatanja u ovdašnjem naprednom vodvilju ... a pošto je izbegnuto, kao i uvek, da se odrecituje i odpevuši libreto za finalni čin ... da se vrate pare što građani dadoše za karte ...

Odmah da se razumemo, ovde neće biti reč o onom tvom Novaku, na kojeg, da, ti misliš, nego o novaku, nekom drugom. Zaboravi.

Ponekad, složićeš se, postavljaju nam glupa pitanja, na koja uspevamo da odgovorimo jedino tako što ćemo odgovoriti jednako glupo, možda i još gluplje, nebuloznije. Onaj koji nam postavlja takva pitanja, gledajući sa naučne strane, hoću reći, obično je....... zalutao sam. Izgubio sam osnovnu misao kojom sam hteo da ti, verovatno nešto sasvim nevažno, kažem, jer da je bilo od neke veće važnosti, ovo se sigurno ne

Ni na nebu ni na zemlji je, verujem, omiljena i prirodna destinacija sve dece. Jednako je verovatno da većina bivše dece pamti trenutke i kataklizme koje su ih spuštale koji sprat niže, pa još niže, da ih u jednom trenutku zemlja zgrabi pod svoje, prikuje ih svojim magnetizmom tvrde realnosti, i kao neprikosnovena sila u ovom delu Svemira uvlači sve dublje u svoje tvrdo naručje, iako to nije provereno - da zemlja ima ikakve veze sa time.

Bio jednom jedan čovek koga bogovi voleli nisu - počinje poema Amy Lowell, A Tale of Starvation, na koju naiđem jutros tražeći sebičnu dozu sebičnog zadovoljstva za raspoloženje

VREMENA DIVLJAJU

Možda shvatim zašto

možda samo napravim retorički kompromis

jer dosta mi je nasilja

dosta mi je tiranije

jebeš strane

hoću do Zane

hoću do Tirane

Možda je sve ovo jedna velika konfuzija

iluzija, kontuzija

vremena divljaju

tirani su birani

hoću u velikom broju

da odemo u Kroju

na vrh kule da pobodemo zavesu

Malo sam se umorio od dnevno-politickih objasnjavanja (ali ne skroz, bice jos) tako da je ovaj blog relativno logican. Takodje, lista muzickih junaka i junakinja o kojima treba ostaviti po neku crticu ni priblizno nije stiklirana u potpunosti, pa je i to razlog da se pojavi ovo novo pisanije na tu temu...

Grupa mladica koja se pojavljuje malo vise poznata sirim narodnim masama tamo negde '91/92 godine nije, na prvi pogled, ostavila neki veliki legat. Bili su preteca britpop pokretu, ali su se negde u toj Blur/Oasis guzvi malo bili izgubili, i srecom na njih su malo manje obracali paznju tako da su uspeli da urade ono sto su, pretpostavljam, hteli, a ne ono na sta su ih mediji primoravali.

Nazvala ja mamu pre neko veče i tako, zapitkujem je koješta o prošlim vremenima i ljudima, a nju ta moja pitanja, uglavnom, nerviraju. Kaže: "Šta će ti to? Nećeš, valjda, o tome da pišeš?" Lažem je da neću, nego eto da nam razgovor što duže traje. I padne mi na pamet da je pitam kako su se pomirili ćale i Vito. Prve komšije, bre, živeli k'o jedna kuća, a zavadili se, samo krv što nije legla!

Sećam se kad su se posvađali da je bilo grozno i da smo ih jedva razdvojili da se ne poubijaju. Sećam se i razloga, Vitova snaja dobila neko ljubavno pismo, a on osumnjičio

Samo neka kritika po blogovima svega okolo, nisam ni ja drugačiji, znam da je to odušak i pomoć neophodna ali ima još po nešto, poetski i duševno što može da bude od pomoći a nekako se zaboravilo i samo lebdi negde u blizini ... 

Susret za kojim svi čeznu a neće da kažu glasno čak ni komšiji ... pa eto ja da pomognem sa malom žvrcom ne bi li se odvažili ...

 "...Teokratija ?????...!!!!!

 U kakvoj mi to zemlji   živimo?