oj, Srbijo među bunama, među šljivama,

oj, Srbijo među ljudima

na njivama,

oj, Srbijo među pesmama u grudima,

oj, Srbijo,

buno među narodima.

    Da nije smešno bilo bi tužno

    Da nije tužno bilo bi tragično

A jeste.

     Gost autor:   Vladimir Skočajić Skoča

    Ovo je zemlja iz koje se svojevremeno na granici godinama plaćala taksa za izlazak.

Krenuo sam da nahranim mačke.

Papričice koje sam juče rasadio čekaju da ih zalijem.

Pristavio sam pasulj da se kuva. I dok čekam da provri i da smanjim temperaturu htedoh da kažem da se osećam po malo čudno.

Postoje ljudi koji jedu samo da bi utolili glad. A postoje i oni drugi koji uživaju u hrani. Prvi bi pojeli i masnu dasku od klozeta. Drugi znaju kako da taj nagon artikulišu, da svojim nepcima priušte radost.

 KUKUTA

Svrati mi jutros moj drug bata Đole i kaže ; doneli nam na sušenje neku biljku koja se zove Kukutka. Rekli nam da stavimo maske jer je i udisanje njene prašine veoma opasno.Čovek koji je vadio iz sušare a nije imao masku posle dvadesetak minuta počeo je da povraća. Morali smo da ga vodimo kod lekara.

Biljka se inače zove Kukuta. Rasprostranjena je u ovim krajevima i ima jako halucinogeno dejstvo a udisanje njenih isparenja može da dovede do smrti.

Nedelja  po podne. Dosadno do zla boga na drugom spratu Televizije Beograd. Nema događaja. Urednik dnevnika pretura po starim reportažama „Iz regala“.

 Mrtvo more. Jedva su sklepali par  agencijskih vesti sa sve bajatim snimcima iz naše dokumentacije. Čak i na „našem ratištu“ mirno. Lagano se valjala 1992 godina.

     Nekada davno u Vojvodini su živeli  vrata do vrata , Podunavski Nemci i Srbi.

   Pored dva mala Wernera, Rudija i Pubija živela su braća Babić, Bora i Pera.

Imali su lepo detinjstvo.

   Kad se posvađaju ovi moji bi im odrecitovali –Švaba keleraba. A mali Nemci njima verovatno nešto podjednako uvredljivo na nemačkom. I sve to tako dok ih matere ne uteraju u avliju i pošalju na spavanje. Sutradan ujutru opet su bili najbolji drugari.

Jedne od onih večeri kad su se često oglašavale sirene, sretnem ja Imreta na  stepeništu Televizije. Deca su prvu sirenu zvala“šizela“ i ona je značila da će negde uskoro da padaju bombe ili rakete. Pričalo se poluglasno da će gađati i zgradu Televizije ali niko nije znao kad. Pitao sam idiota da odemo za svaki slučaj u Tašmajdanski park, sednemo na neku klupu i sačekamo drugu sirenu koja se zvala „mirela“. Ne treba da vam pričam da je to bio prestanak uzbune.Međutim, Imre je imao bolju ideju, da odemo u kafanu „Kod Grka“i tamo popijemo neko piće dok se situacija ne smiri.Naravno da sam prihvatio.

Kad pošten Vojvođanin iziđe na šor pa kaže:
        -Dobar dan,

onom što gledi sa kibicfenstera a to je onaj pendžer, duplirac što se kroz njega vidi ceo sokak, onaj što nema firange. 
       –moliću lepo dal znate kolko je sati, zdravo se žurim ?

Krajem devedesetih Meri se intenzivno družila sa mnogo strankinja koje su bile udate ovde. Jedna od njih  bila je Frančeska. Rođena u Londonu u porodici  intelektualaca. I sama je bila veoma dobro obrazovana. Kad bi govorila, naravno na engleskom, imala je tako dobru dikciju da je bilo zadovoljstvo slušati je. Često sam u šali tvrdio da govori bolji engleski nego princ Čarls. Živela je u Pančevu sa našim drugom Gojkom i sinom Lukom, koji je imao četiri ili pet godina. Neposredno pred bombardovanje javio se Frančeskin tata telefonom: “Slušaj Frančeska, skupite stvari i dođite odmah za London.  Ameri će izgleda stvarno da bombarduju“.