Da se razumemo: nije to oduvek bilo tako. 
Ali sad jeste. Njena je poslednja. i prva. I ona u sredini.
Doduše, ne sećam se kako je bilo to kad nije bilo ovako, ali volim da mislim da je bilo lepo.

Eto, baš nekoliko dana pre sednice Saveta bezbednosti (6.6.) za koju je već podnesen izveštaj Serža Bramerca da Srbija laže i maže.

Eto, baš na dan kad je Keti Ešton u Beogradu.

Eto, baš u kući Mladića u selu Lazarevu...

Kada kliknete na "pošalji komentar" pa se ništa ne desi, verovatno imate ili problem sa internet vezom ili sa autorom bloga na kom ste želeli da činodejstvujete.

Ja nekako mislim da je kod mene ova druga situacija u pitanju. Pažljivo izučavavši žitija Prepodobnog Virtuelnog Vasilija Mirotočivog, dođoh do spoznajne iluminacije da treba  (u nedostatku drugih opcija) ovde da okačim ono što je Onome namenjeno. Jer - (nekako, svakako, svakojako)... Reč mora da nađe put

Dozvolite mi da vam predstavim jedan svoj komentar, u malo proširenom (i, ovaj put - neizbrisivom) izdanju:

Ovaj kratki blogić (da, tako ga ovde zovemo iako je samo post) je više povod za razgovor nego moj sociološki traktat koji se svakako ne bih usudio da napišem. Ponukao me je apostata neki dan kada je napisao kako su sva piva kod nas jednaka.

 Ne samo da su sva piva jednaka kod nas nego mi se čini kako entropija globalizacija melje sve vrhove i ravna dolje i da ćemo uskoro imati potpuno ujednačen mali skup proizvoda. Evo me u Ekvadoru, u poslednjih 12 meseci bio sam u Americi, par država Južne Amerike, dve države Azije, Africi, naravno po Evropi. I, čoveče, sve je jednako.

.. a nisu o dojenju. :)

Kako je lako biti moralna gromada iz udobne blogerske fotelje i pljuvati ekran dok boje  postanu neprepoznatljive… divno nešto. Ali, šta ćemo mi, obični koji nismo dobacili do moralne superiornosti mnogocitiranog (a nažalost slabo čitanog) mudrog profesora etike ili nekog ovdašnjeg društvenog radnika i kandidata za fukcije, stranačkog ili NVO portparola, prvosveštenika... Šta ćemo mi koji nismo sigurni ni u jednu stranu priče, preispitujemo i trudimo se da prozremo sadašnji trenutak?

Fale mi dve, možda čak i tri godine života. Nije da baš sasvim nedostaju, da u njima nema ničega - ima, ali nepotpuno. Naime, moja prva sećanja isključivo su privatna, odnose se na događaje iz porodice i neposrednog okruženja. I tako pune dve, možda i tri godine, tek od tada se sećam i događaja koji spadaju u domen opšteg i javnog.

Ne znam šta kažu psiholozi (molim priučene, diletante, konzumente udžbenika Freud

 

Igrala se deca jurke u školskom dvorištu. Dečaci od po devet – deset godina. Laza jurio.

Pera, radi bolje zabave, postavio se ispred Mike, da ga Laza uhvati. Mika, koji je to shvatio kao napad na svoj lik i delo, pojurio za glavu većeg Peru da mu se oduži, ali mu se na putu