Profesor Nikolajević je dobro znao da su kultura sećanja i kolektivna sklonost zaboravu, među najbolnijim tačkama njegovog naroda i zato im se često vraćao. Na svojim redavanjima, u naučnim radovima i novinskim člancima, mnogo je prostora i energije posvećivao važnosti kolektivnog pamćenja. Ako zaboravite svoje umne i darovite ljude, ne samo da nećete znati ko su bili oni, nego

Šta je grad i čiji je grad? Sa pravom je Inicijativa za (ne)davimo Beograd postavila to pitanje svima u gradu, vlastonoscima i građanima i očekuje se odgovor koji bi bio od pomoći da se prvo razume o čemu se radi a onda i zaustavi ili bar zastane sa različitim formama gradogradnje i gradorušenja koje su što se tiče Brograda na putu da izmaknu kontroli. Ovde je mnogo toga što

Faces come out of the rain
When you're strange
No one remembers your name
When you're strange

 

Kako stvari stoje, Niš neće dobiti novu sportsku halu do januara 2012. godine. Samim tim u najveći grad na jugu Srbije, neće doći najbolji evropski rukometaši (EURO 2012), a hotelijeri, kafedžije, ćevabždinice, buregdžinice, suvenirnice, semenkari i ostala „živina" u južnoj-tužnoj prestonici, ostaće uskraćena za nedelju dana karnevala i prihoda od više hiljada inostranih navijača, noćenja, šopinga, „tepsija sa sirom", hektolitara piva i par kamiona „zanimacija za zube". Niko neće poneti fotografiju-uspomenu sa Tvrđave, ni saznati priču o caru Konstantinu - Nišliji. Neće stranci zatvarati niške kafane, pušiti „Klasik", čuti Šabanovu „Hanumu", niti bajku o „Realu sa Nišave". Neće.

... (изборни) графит у Помпеји "ти упијајући воду вероватно си већ потонуо" - Помпеја, кандидати за Дуумвират у години ерупције Везува (79.г.)

Nije, zaista nije u pitanju upoređivanje ili nalaženje neke tajne veze ili obnova istorije kao majke učiteljice života a ponajmanje sve to ima veze sa sadanjim dužnosnicima na državnom ili lokalnom nivou, mada ni takvu mogućnost ne treba gurnuti pod tepih ako je neki od prevelike nadošle vode preostao. Ovde je reč o grafitima i samo njima. Dakle, grafit je poruka koja se šalje javnosti u bilo kom društvenom i urbanom okruženju I vremenu jer grafitičar je drugačije ne može saopštiti. Kaže se da grafiti pripadaju supkulturi velikih gradova i iskazuju, pre svega, mada to zvuči kao stereotip, buntovan stav prema građanskim normama. Što je manje slobode, lične i društvene u urbanom okruženju, grafiti na zidovima su brojniji i podrazumevajući deo urbanog jezika, aktuelne i autentične poruke. I onda, opet od početaka: "Zapanjen sam, o zide, da se još nisi srušio pod težinom tolikih gluposti napisanih na tebi!„ je pretekli grafit izgreban na zidu u Pompeji, onomad pre volje vulkana da sve to zatrpa. Od tada, Bilo je toga još kojekuda odvajkada pa posle radoznalog otkopavanja registrovane su poruke prenete grebanjem po zidu, posle uz napredak pisalo se kredom ili nekom biljnom bojom sve do danas kada se to čini sprejom. Grafiti traju, događaju se neprekidno kao deo bilo koje civilizacije mada nepriznat i u najvećem broju slučajeva nije dobro gledan.

Odlomak iz romana "Isaija" 

(...) Пре но што је са последњег застртог степеника згазио у двориште, застао је и окренуо се. Нешто је ослушкивао.

- Чујете ли ово? - упитао ме је, загледан у даљину.

- Чујем - одговорио

61. Стеријино позорје 2016.

 

 

Ono što se već svima činilo neverovatno i nezamislivo - Bibi je izgubio izbore. Ostaje prostor za još neke njegove manevre - možda eskalacija nekog fronta, možda pokušaj da podmiti nekoga od oponenata - što je radio ranije; no svima je već jasno: Bibijevi dani su odbrojani. Nije pomogla ni last-72 hours kampanja sa korišćenjem Putina u predizborne svrhe; Bibi is down and on the way out of Israeli politics.

 

Прошле седмице преминуо је Драган из биоскопа. Тај је биоскоп, причало се, имао највеће платно у СФРЈ до изградње Сава центра. Биоскоп Звезда у Бору.

Драган Стојановић (1942–2013)

 

Zovu me ovih dana prijatelji, pitaju kako podnosim izolaciju i da li pišem. I poručuju: "Piši, Selice! Piši nešto lepo, nešto bezbrižno i sentimentalno. Piši o starim vremenima, o Mramorku i železnici, piši o ljudima i sokacima. Piši da imamo čime da prekratimo vreme i gde da se sklonimo od ovog ludila."

Bi' ja, pisala bih, i za vas i za sebe, samo mi se negde zaturile lepe slike. Pokrio ih strah od onoga što dolazi i tuga za onim što smo olako pustili da ode, jer se izanđalo i vreme ga pregazilo. Pisala bih o mirisu zemlje u rano proleće i kaćunima najnežnije ljubičaste