Društvo| Ljubav| Moj grad| Nostalgija| Porodica

Strepim

selica_nena RSS / 26.03.2020. u 01:01

Zovu me ovih dana prijatelji, pitaju kako podnosim izolaciju i da li pišem. I poručuju: "Piši, Selice! Piši nešto lepo, nešto bezbrižno i sentimentalno. Piši o starim vremenima, o Mramorku i železnici, piši o ljudima i sokacima. Piši da imamo čime da prekratimo vreme i gde da se sklonimo od ovog ludila."

Bi' ja, pisala bih, i za vas i za sebe, samo mi se negde zaturile lepe slike. Pokrio ih strah od onoga što dolazi i tuga za onim što smo olako pustili da ode, jer se izanđalo i vreme ga pregazilo. Pisala bih o mirisu zemlje u rano proleće i kaćunima najnežnije ljubičaste boje, što rastu samo duž pruge, tamo, na obodu Peščare. Opisala bih vam ritual promenljivog datuma, koji se ponavljao svake godine u vreme kad sneg okopni, sigurni vesnik lepših dana. K'o juče da je bilo, vidim tatu kako se promrz'o vraća s posla, pomodreo od 14km pešačenja uz prugu. Jedva zbaci šinjel s leđa, ali nema šanse da se sam izuje, pa ja kleknem da mu odvežem pertle i svučem tešku obuću, a on gura ruke u nedra da ih zagreje. I onda, kad ostane u vunenim čarapama, napletenim na prstima, kao čarobnjak, rasklopi šake, a sa ispucalih dlanova mu bljesne buketić kaćuna! A meni srce u grlu, smejem se, ljubim mu ruke, kačim mu se oko vrata, trčim po kući da svi vide šta sam dobila i vičem: "Stiže proleće, stiže proleće!" Radujem se, a plačem jer znam da je taj poklon beskrajna ljubav tatina. Strepela sam da ću jednom bez nje ostati, al' sam verovala da će to biti tamo nekad, kad mi ni proleće, ni kaćuni, ni ljubav neće toliko značiti.

Pisala bih vam o komšijskim baštama, onim u kojima smo krali zelene kajsije i džanarike, pravili štetu i krili se kad nešto zabrljamo. O nošenju tanjira vrućih čvaraka komšijama, jer takav je red. O lepljivim prstima od Cakinih brdarica i ukusu mamine pite, o Gagi iz čije avlije ne možeš otići praznih ruku, o komšijskim okupljanjima na klupi pred kućom i tajanstvenim razgovorima koje smo mogli samo da prisluškujemo, jer posle upozorenja: "Bež'te deco, nije ovo za vaše uši", znalo se šta sledi ako ne poslušaš.

Pisala bih vam o svirkama Nenkinog benda pod vedrim nebom i o jednom povratku sa igranke, kad su me Korolan i Mladen učili da plešem na kiši, pa smo se kao poludeli vrteli ispod zvučnika na banderi kod Broj 1. Danima bih mogla da pišem o anegdotama iz Mijatove kafane, koje se još prepričavaju, iako je vlasnik odavno na nebu, a ona zvrji prazna i bez namene do daljnjeg. Mogla bih enciklopediju da sastavim o ljudima koji su moj Mramorak činili tako uzbudljivim, da su nam sa svih starna dolazili radoznalci, samo da se uvere da su stvarni, a ne plod naše mašte i rečitosti.

Al' ne mogu. Moj Mramorak je postao tužno selo, moja ulica se zove Udovička, moja roditeljska kuća se svela na jednog člana. Odoše ljudi, neki za boljim životom, mnogi na nebesku peščaru. Ostade starost, prazne kuće i zakorovljene bašte. Ostade čuđenje moje mame: "Bože, koliko nas je nekad u ovoj kući bilo, a sad u njoj ja sama. Kud se denu sav taj svet?" Do skoro su joj bar komšinice dolazile, posede, ispričaju se i dan se nekako pregura. Sad ni jedna ne sme ni pred kapiju, vanredno je stanje! Dozivaju se telefonom i čekaju da im neko donese lekove i hleb. "Deco, vi ste daleko, samo nek' ste mi živi i zdravi, nemoj da rizikujete. Lako ću ja, naživela sam se. Samo da mi vreme nekako prođe..." Prekraćuju vreme molitvom za nas, nadaju se da smo srećni i zadovoljni. I strpljivo čekaju da im otvorimo vrata, bar još jednom pre nego što sklope oči.

Strepim da l' će im se ta želja ispuniti.



Komentari (9)

Черевићан Черевићан 01:52 26.03.2020

kaćuna zov

ili ...samo da nam ovo vreme nekako prođe...

мамљиво је листање албума прошлости
али не у ова сулуда .........недорек времена,
рањиви смо лабилни те ......расцепу склони
јер навале психи ...........претешка бремена
selica_nena selica_nena 02:01 26.03.2020

Re: kaćuna zov

Hvala ti, dobri čoveče.
Ranjivi smo i sluđeni, bar ja i ljudi s kojima se čujem. Guraj tugu i strah, suzbijaj i zamagljuj, al nekad je lakše da se čovek samo isplače k'o dete.
mariopan mariopan 02:44 26.03.2020

Re: kaćuna zov

Hoće, ispuniće ti se želja.

Selo je sada zdravije od grada. Njima je lepše jer mogu u svoje dvorište da izađu, pa malo po baštici da čeprkaju, malo oko cveća....i prođe im dan.

A dan po dan proći će i ovo. I dobro je što im niko ne dolazi baš sad.

To što može da prošeta po dvorištu i što može napolje iz kuće je najbolje za nju.

Svi sada samo žele dobro zdravlje svima i da nas ova čuma pusti sa što manje štete.

Budite zdravi svi
selica_nena selica_nena 14:58 26.03.2020

Re: kaćuna zov

Hoće, ispuniće ti se želja.


Hvala ti
aureus aureus 14:43 26.03.2020

Eeeehhh...

Selice Neno,

kako ti ovo uspijeva? Svaki blog ti je divan.
I svega ti tu ubaciš, ali sve se složi lijepo. Ne znam da li mi se više sviđa priča o tati, priča o mami ili sve slike što stoje između te dvije priče.
Osjeća se da je ovo ipak blog o roditeljima i našoj vezi s njima.
Oni čitav život strepe za nas, ali dođu vremena kad je i obrnuto. I kad je strepnja skoro neizdrživa.

Ali, izdržaćemo.
selica_nena selica_nena 15:00 26.03.2020

Re: Eeeehhh...

Ali, izdržaćemo.


Hoćemo i moramo!
Hvala tebi na svakoj lepoj reči. Ne pišem često, samo kad se toliko skupi da nema više gde da stane.
aureus aureus 15:22 26.03.2020

Re: Eeeehhh...

selica_nena
Ali, izdržaćemo.


Hoćemo i moramo!
Hvala tebi na svakoj lepoj reči. Ne pišem često, samo kad se toliko skupi da nema više gde da stane.

Zato tako grune!

Otkako je došla korona, povećao se broj blogova, komentara i svega, ali skoro sasvim se uzgubila muzika.

Nekad su je ljudi nepotrebno turali u svaki komentar, i kad ima i kad nema smisla, a sad se suzdržavaju, kao da je neprimjereno trenutku.

No čovjek ne može neprestano da bude u strepnji, napet i živčan, biologija se tome protivi.
Pa ću ja ipak okačiti Rossinijevu "La Danzu" u izvođenju onog francuskog šarmera italijanskih korijena, Roberta Alagne.

Nisam posebno lud za operom, ali garantujem da je ovo dobro.

selica_nena selica_nena 18:16 26.03.2020

Re: Eeeehhh...

Pa ću ja ipak okačiti Rossinijevu "La Danzu" u izvođenju onog francuskog šarmera italijanskih korijena, Roberta Alagne.


Lepo je. Nekako pročišćava.
Vojislav Stojković Vojislav Stojković 18:38 26.03.2020

Komšije

Kaže mi brat od strica, kada smo se onomad čuli telefonom, znaš li ti da ja više nemam komšije. Kako nemaš, pa gde su ti komšije, pitam. U tri kuće levo i u četiri desno od njegove više niko ne živi. Slično je i preko puta, a i iza bašti. Deca otišla, kuče propadaju, neke se već i urušile...

A bilo onako veliko mesto, ušoreno u četiri reda, na plodnoj sremskoj zemlji, uz Dunav.

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana