Film| Gost autor| In memoriam| Kultura| Moj grad

Čovek koji je spasao jedan bioskop

Hansel RSS / 11.11.2013. u 22:16

Прошле седмице преминуо је Драган из биоскопа. Тај је биоскоп, причало се, имао највеће платно у СФРЈ до изградње Сава центра. Биоскоп Звезда у Бору.

17020.jpg

Драган Стојановић (1942–2013)

 

Гост-аутор: Јован Г. Стојадиновић

„Свето тројство“ културних институција у Бору, првих деценија након Другог светског рата (овде првог братоубилачког), чинили су Дом културе, Народна библиотека и Биоскоп „Победа“. Библиотека се састојала од две просторије смештенe наспрам тадашње (и садашње) општинске зграде, где до данас нисам одгонетнуо је ли ту радио још неко сем тетка Десе. Кад год сам отворио врата, она је била тамо. На судбини Дома културе потврдило се да „док једном не смркне, другом не може да сване“. Године 1961. новоотворени факултет на одређено време смештен је у тадашње просторије Дома културе (док се не направи нова зграда). Привременост је обухватила и данашњицу, иако је факултет прославио полувековни рођендан. Годину дана раније и биоскоп је доживео стрес: први човек ухапшен је због противправног стицања добити. Како тадашње доба није било време транзиције, морао је у установу затвореног типа. Мада би о њему требало све најлепше (данас је дефинитивни покојник) писаћу како је стварно било, да ме мимоиђу примедбе за подршку лоповлуку. Убрзо се потврдило да несрећа никада не долази сама, те се из ове градске афере родила и једна аферица. Његову супругу, након што је Диша отишао у затвор а она постала привремена удовица, почео је да посећује младић, средњег раста, наочит и без вишка килограма. У почетном стадијуму ова гостовања у спаваћој соби пролазила су незапажено, захваљујући идеалној локацији попришта слатких борби. Стан се налазио у Болничкој улици, те је Младић увек могао приликом сусрета с познаником да образложи како иде у болницу јер је камену у бубрегу досадило седење на истом месту. Или да наведе другу болештину на унутрашњим органима јер знатижељни познаник није носио портабл рендген, те није могао да контролише искреност реченог.

Ми, несташни пионири из улице носили смо се мишљу како да спречимо ове посете, све док се нисмо затекли у близини када је Дишиница испраћала младића са погледом пуним сете. На основу те чињенице, закључили смо да га прима с радошћу, при пуној свести и здравој памети. Наша спасилачка мисија била је завршена пре него што је и почела, Диша је издржавао две казне.

Како у то време није била пракса да се осуђеним лицима чува радно место, власт је на место директора поставила Славчета Лаловића. Заједно с благајницом Руменом и пијаним Лалом на вратима то је био најекспониранији део биоскопске посаде. У биоскопу, који је пословао у оквиру Предузећа за приказивање филмова „Рудар“, знатан део посаде чинили су хонорарци, пре подне запослени на другим местима. Нови директор прихватио је, са очинском бригом, затеченог сарадника, омладинца Драгана Стојановића (Бор, 1942–2013). Овај је увелико био заражен љубављу према покретним сличицама од 24 комада у секунди, период инкубације у тами биоскопа трајао је већ три године. Редовно школовање (за прецизног механичара) није му покарабасило односе са киноапаратуром, и када га је професионално усавршавање водило у Немачку и Јапан, срце из биоскопа није износио. Унапређење у главног кинооператера баште биоскопа схватио је као награду за посвећеност послу, али и обавезу. У топионици је оснивач посебне, мерне групе, у Загребу је завршио вишу школу за инструменталце. Истовремено, од Славчета је научио педантност, поштење у послу, занат, тачност. У својој темељности, ментор је показао наследнику сваки шраф. Професионална испуњеност била је потпуна.

Почетак рада новог биоскопа (Звезда), за Нову годину (1961), дочекао је без радости. Придодату биоскопску понуду доживљавао је као конкуренцију својој Победи, одану страст није хтео да дели, још мање да сели. Такво понашање доживљавао је као издају. У Звезду је одлазио само послат од посла, а и тада без задржавања. Победа му је љубав вратила, упознала га је са симпатијом, лепом средњошколком. Док је у мислима пројектовао прилазне путеве, судбина ју је послала на врата његове кабине. За време пројекције филма ту је потражила заштиту од напасника: „Хоћете, молим Вас, нешто да предузмете? Не могу да гледам филм од гледаоца који ме све време узнемирава“. Драган је поступио енергично, попут јунака са филмског платна. Зауставио је пројекцију филма, што је било светогрђе, дозвољено само у изузетним случајевима.

Упалио је светло, отворио врата балконског дела сале и на сав глас заповедао: „Нека изиђе из биоскопа посетилац који је узнемиравао младу другарицу. Тада ћемо наставити представу.“

Прозвани је устао споро и самоуверено: „Шта ти хоћеш од мене?“ Драган је тек сада видео да се обраћа агресивном грмаљу. Није то била прилика за повлачење. Испрсио је своја 172 сантиметра и још енергичније: „Само да изиђете напоље, ништа више од тога.“ Силеџија је претећи кренуо ка Драгану: „Ти ћеш да ме истераш!?“.

Дежурни ватрогасац зграбио је ватрогасни апарат (за бејзбол палицу тада се није знало): „Море, изилази кад ти се каже!“ Праћен погледом целокупне публике са балкона, насилник се покуњено, готово покајнички, упутио ка вратима. Носеви гледалаца поред пролаза регистровали су да је, уместо дезодоранса, користио домаћу брљу.

Лепотица је брзо схватила да је у лику и делу кинооператера срела принца из бајке. Петнаест дана касније дала је дефинитиван одговор: напустила је Техничку школу и наслонила главу на прса свог јунака. Даље од тога није се ишло. Требало је прибавити сагласности за брачну заједницу 25-огодишњег младожење и младе којој је преостало бројање дана до пунолетства.

Уследило је седам година верности док јунаштво из биоскопа није избледело, а супрузи постало тесно у браку... Убрзо је Драган, задржавши функцију оца, код свог сина наследио мајку.

Победу је одржавао у животу до 1968. године. Организовали су школске, преподневне представе, са посећеношћу без слободног места. Онда је продата трговинском предузећу да би тим новцем био изграђен нови биоскоп на Трећем километру. Све је остало на пројекту, у међувремену су забрањене непроизводне инвестиције. Стара добра Победа је разбуцана, од њених делова направљен је магацински простор. У олтару културе ускладиштени су ормани, пећи, фрижидери... Баке и деке који су се присећали првог хватања за руке у последњем, осамнаестом реду, или ложи иза њих, нагађали су каква се то сила усмери на место почетка њихове породичне лозе. Је ли у питању бахатост, незнање, лоша намера... Мора да се све то скупило, за такво варварство ниједан од ових услова усамљен није довољан.

Након вишедеценијског „златног доба Холивуда“ за биоскопе је наступила оскудица посетилаца. Осеку посматрача донели су телевизија и видео клубови, а посете су докусурили компјутери и пиратерија. Стављали су катанце, један за другим, биоскопи у Београду, Крагујевцу, Нишу... Драган је вештачким дисањем одржавао Звезду у животу. Од некада тридесет запослених, остала су тројица ентузијаста. Приказивали су представе и за само једног гледаоца. „Ако не пустимо филм за тог једног, сутра ни он неће доћи“ – размишљао је Драган. Опасност да прелепа сала Звезде утихне није минула аскетским понашањем троје запослених (зарада минимална, свима исто). Приватизација је закуцала и на врата „Рудара“. Драган ју је одлагао, упркос закону по коме ће сва предузећа која не буду приватизована ићи у стечај. Са сваким даном његово усамљено пркошење неминовном крају уочљивије је штрчало.

Од Агенције за приватизацију стизале су претеће опомене, у виду предочених казни (новчаних, затворских), ако се биоскоп не приватизује. Драган, који је видео снагу рушитеља у Победи, грозничаво је тражио начина да компресори не посете Звезду. Било је то невреме кадровске нестабилности у општини, ротирајући кадрови водили су рачуна о свом смештају, те нису остављали утисак да ће бити ожалошћени ако у Звезди посматрају римејк судбине претходног биоскопа. Приватизација је улазила у своју хаотичну фазу, отпор њеним чељустима чинио се узалудним, све више је постајао свестан да се налази усред догађаја над којима није имао контролу. Локални бизнисмен дошао је у посету биоскопу, заједно са „стручњаком“ за грађевину, да се полујавно посаветује како ће, преграђивањем, простор учинити функционалнијим. Ставио је до знања да му нису по вољи они који му се нађу на путу. Није рекао да ће да их згази, али, из предочене презаузетости, произилазило је да нема времена за обилажења. Драган налази савезнике у општинским функционерима, имењаку Жикићу и Дарку Михајловићу. Док се омча намењена шији кина стеже, успевају да ишчупају сагласност из Агенције, да се биоскоп може припојити јавном предузећу, односно Центру за културу.

Након 48 година оданости послу, предао је биоскоп и отишао у пензију. Изостао је позив за прославу јубилеја – педесетогодишњице биоскопа. Не замера, мада не би било природно да не боли.

Последњих година две унуке су му биле свакодневна радост. „Много смо везани. Оне ми продужавају живот“ – говорио је, не без поноса.

Александар Аџић направио је о „последњем Мохиканцу“ у одбрани биоскопа документарни филм, дипломски рад „Моја Звезда“. Положио је код Слободана Шијана.

За крај, изјава захвалности: „Драгане, био си нејак да сачуваш Победу, хвала ти за Звезду“.

17021.jpg

____________________

Фотографије су преузете из чланка о Драгану:
istmedia.rs/preminuo-jedan-od-poslednjih-cuvara-institucije-bioskop
.

Још два чланка из времена борбе за „Звезду“:
bor-grad.com/blog/bioskop-zvezda-ostaje-u-boru
bor-grad.com/blog/bioskop-zvezda-ostaje-u-boru-2-deo

 

Atačmenti



Komentari (9)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

Hansel Hansel 23:31 11.11.2013

Спомен-плоча

JJ Beba JJ Beba 01:10 12.11.2013

zvezda

Bioskop Zvezda u Boru je divan bisokop, fenomenalno izgleda


Hansel Hansel 01:47 12.11.2013

Re: zvezda

JJ Beba JJ Beba 02:01 12.11.2013

Re: zvezda

ciracirafm ciracirafm 07:15 12.11.2013

Bravo!

Prica o Draganu-cuvaru bioskopa je prica o tome da kada se u nesto veruje,ni pomeranje gore nije nemoguce.
Mi,stanovnici Beograda,za razliku od Dragana,izdali smo bioskope naseg grada jer smo dozvolili da ih zamene rupcage od trznih centara ili podjednako besmisleni monitori racunara.
Gledati film preko TV/racunara/"pametnih" telefona jeste isto kao gledati fudbalsku utakmicu durbinom.
Hansel Hansel 09:56 12.11.2013

Re: Bravo!

Иако нисам одрастао у Београду, жао ми је што многих места која су била душа града више нема -- књижара, биоскопа, па и ресторана/кафана. Традицију у којој нема ништа лоше треба(ло је) сачувати. И данас ми је мука када се сетим образложења Горице Мојовић у једној емисији Трећег канала на ту тему.
oskar-z-wild oskar-z-wild 07:18 12.11.2013

hopa cupa

Da li su i tamo prikazivali dansku komediju Hopa Cupa u krevetu?

Pozz
Hansel Hansel 09:30 12.11.2013

Re: hopa cupa

Не знам да ли баш њу, али да се нека еротика (порнографија?) приказивала, јесте. Нисам посећивао касне пројекције, био сам мали.
Jelica Greganović Jelica Greganović 18:10 12.11.2013

Bioskop

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana