U dobra stara vremena se lepo znalo kako izgleda kontinentalna klima. Za peticu iz poznavanja naročito prirode i manje društva je zimi bilo hladno,  laste su donosile proleće, leta su bila izdržljivo topla, a jeseni naravno blagodarno bogate. Onda je odnekud stiglo globalno zagrevanje praćeno toplim gredama, rupama koje su na nebu probušili frižideri i dezodoransi, večni ledovi na naslovnim stranama su počeli da cure. Ko je znao i umeo se koliko odmah ugradio u unovčavanja najavljenog sumanutog leta koje je u to ime počelo da udara nasumice, gde stigne, i iz sve snage. Zbog toga je zima odlučila da pokaže zube sve do sedmica. Zauzvrat je kontinentalna klima odlučila da dobije nervni slom i svede se na dva godišnja doba, one prolećno-jesenje međusezone je ukinula do daljnjeg.

 

 FONDACIJA TANJA PETROVIĆ, osnovana je sa željom da se podrže ličnosti koje su izuzetnim zalaganjem doprinele afirmisanju kulture i umetnosti u medijima.

Da nije sudbina neuračunljivog karaktera, često neobjašnjivo zla i surova, danas bi Tanja slavila 48. rođendan. Umesto toga, Tanjina tanka nit o kojoj visi ljudski život se prekinula nedelju dana pred taj dan, pre dve godine. Uprkos tome, te dve godine, svi oni koji su joj bili bliski, oni koji su je voleli i koje je volela, još uvek ne veruju da je nema. Čak ni oni koji su doživljavali ono čega se svaki ljudski stvor najviše boji – gledanja smrti koja je sasvim izvesno tu, čekanja na njen konačni, završni pokret. Ni onda kada je njena smrt postala vest u novinama, dnevnicima, vestima, ni tada nije ništa manje bila nestvarna, čak ni silna tuga nije uspela da obriše osećaj da je Tanja još uvek tu negde, da će pozvati, javiti se kao da se vratila sa nekog od puteva na koje je tako volela da ide.

 

Negde u ovo doba, u mojoj roditeljskoj kući, vladalo je izuzetno veselo raspoloženje. Pravo praznično. Roditeljica je relativno uparađena pokušavala da zadrži otvorene oči, dok sam ja padala glavom u ostatke već pominjane ruske salate. Što i nije bio veći problem, pomenuta je bila prilično mekana, jedino što je bilo zlo je problem da mi se kasnije povadi grašak iz kose i potroši cisterna šampona na moje razmašćivanje. Samo je Otac bio razdragan. I to nekako na rubu histerije, što ja doduše u tim godinama primećivala nisam, al sad kad se setim sve mi se čini da bi mu neka tabletica jako koristila u cilju prihvatanja realnosti.

 Da se razumemo, za sve je kriv Bob Živković. Prvo sam pozvana da budem tajna kuma na još tajnijoj svadbi. Tim povodom me je gore pomenuti Bob pitao: "A šta ćeš kao kuma da pokloniš?" Kako šta? Pa, može servis za 25 osoba, sa kojim mladenci kao što je i red ne znaju šta će, al ga čuvaju i sapliću se o njega do kraja svog postojanja, da bi se posle i naslednici krstili i češkali po glavi kad ga iskopaju iz bezdana nekog podruma. Ili duetirane kristalnu vaznu i pikslu premera omanjeg bazena. Kristal mora da je teži od olova i brušen tako da hvata rekordnu količinu prašine, pri čemu su njegove ivice dovoljno oštre da amputiraju svaki ekstremitet koji ih se dotakne. Ne bi bilo loše ni ambasador ćebe, pri pogledu na koje vas, tokom leta, spopadnu temperaturni vodopadi preznojavanja na nervnoj bazi...Bob je smatrao da je sve to suviše očekivano. Naravno da je očekivano, tako i treba zato što se to prenosi sa kolena na podrum već vekovima, kao rođena sestra krvne osvete. Što bi samo vama noge ćopavila kumovska vazna koja se ne bi, prokletinja jedna, razbila čak ni da padne sa neosvojivih planinskih vrhova. Na beton.

  Moja knjiga ima ime. Konačno. Srećni dobitnik sam – ja. Uostalom gde se videli tender u kom se bog prvo ne pobrine za svoju bradu. Ali, da ne bi bilo dibidus nefer, otvaram glasanje za jednu od dve utešne nagrade. Za onu prvu sam se već odlučila, takođe u skladu sa tradicionalnim tenderskim subjektivizmom.

BEOGRAD, 21. maj 2012, (Njuz) – Odmah pošto su saznali da je na predsedničkim izborima u Srbiji pobedio kandidat Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić, beogradski intelektualci počeli su širom centra grada da prave Borisa Tadića od blata.

Doskorašnjeg predsednika Srbije i prvog čoveka Demokratske stranke od blata su najpre počeli da prave intelektualci okupljeni oko profesorke Srbijanke Turajlić u Tašmajdanskom parku.

- Tačno je da smo mesecima unazad pozivali ljude da ne izadju na izbore, ali nismo baš očekivali da Tomislav Nikolić zaista pobedi. Tek kada smo na televiziji iza Nikolića videli Kemiša i sve one face shvatili smo šta se dogodilo. Istog momenta počeli smo da pravimo Borisa Tadića od blata i za sad nam baš dobro ide – rekla je novinarima profesorka Turajlić.

Na drugom kraju grada, na Topčideru, Borisa Tadića od blata prave Vesna Pešić i njeni istomišljenici iz kraja.

- Jesam rekla sam da ću na izborima glasati za Nikolića, ali pobogu, niste valjda to shvatili ozbiljno! Taj čovek i ona bulumenta likova oko njega zemlju će vratiti u devedesete – promrmljala je Vesna Pešić, dok je umazanim rukama brisala znoj sa kaljavog lica.

Kako nezvanično saznajemo Borisa Tadića od blata već su počeli da prave i u drugim delovima grada, pa ga tako u Zvezdarskoj šumi pravi Petar Luković, a u Čuburskom parku ekipa okupljena oko „Peščanika“.

 

Read more...

Osnivam terorističku ćeliju. Svi, koji budu sledili moj cilj, a to je borba za istrebljenje cipelarskih radnji, prodavaca u istim i sudskih veštaka, mogu sa mnom živeti u bestragijama slovenačkih planinčina. Ješćemo kamenje, pićemo rosu sa lišća i hodaćemo bosi. Sporo, ali do konačne pobede. Preuzimaćemo odgovornost za štetu nanesenu cipelarskim radnjama,

Sa'će, samo što nije. U našoj kući vlada dramatična napetost. Ja sam za dobro jutro sebe u lice iznenadila prsom kupatilskog osveživača. Naopačke obrnutog. Narednih nekoliko dana ću razveseljavati Žmua feromonima agrumaste Svežine Mediterana. Mada, na današnji istorijski dan u znaku Uspavane Pepeljuge i sedam patuljaka, to bi moglo da se protumači kao moj doprinos opšteplanetarnoj razdraganosti.

Kraljevstvo, dajem kraljevstvo za keksić. Četvrtasti, sa dole čokoladom, gore ništa, ali unutra ukus pomoradže. Leži pored još tri keksa koji nisu četvrtasti. Ali mirišu. Mirišu tako da moj karakter kleca u kolenima. Sreća što ga inat podržava, inače bih odavno pojela i tufne sa čančeta u kom žive četiri keksa. Sa dole čokoladom.

Juče je bio Dan tri banane. Desetak minuta pred ponoć počela su da mi se priviđaju goveda. Svih vrsta, uključujući i lila krave. Ja nisam baš izraženi mesožder, uglavnom se držim pernate avijacije, ali u pomenuto gluvo doba su uz škrgut počeli da mi rastu očnjaci. Žmu kaže da sam dobila i agresivni pogled koji je pratilo naglo osvrtanje i hvatanje busije. Iskreno rečeno, bila sam spremna da ujedem sve što iole spada u ljudsku prehranu i liči na meso. Negde iznutra mi se vratilo razumevanje za radost prapredaka kada bi posle dana i dana traganja za ičim jestivim što ne cveta ili lista, uspeli da ukebaju nešto veliko i mesnato. Kada je plehani tanjir koji na našem zidu glumi sat, oćutao ponoć i velika skazaljka se udesno nagla, tog istog trena sam na teflon bacila komad pokojnog adolescentnog govečeta i sva srećna inhalirala miomirisne dimove koji su se zapušili kuhinjom. Dok sam ja do poslednje mesožderske ćelije upijala u sebe praiskonske mirise, kraj mojih nogu se vučije tiho stvorio Ikar Varvarin. Na njegovo tiho režanje sam odgovorila takvim škljocanjem zuba da je nesuđeni Beli Očnjak koliko odmah podvio rep pod ono malo nogu koje ima i odskvičao da se žali mačkama. Bila sam spremna da taj komad tako dugo čekanog mesa, branim do poslednje kapi tuđe krvi.