Decu imamo i u istu ulažemo zato da bi nam bila oslonac i pomoć. U starim danima, ali i ranije ako je ikako moguće i potrebito. Uzmimo na primer našeg Prestolonaslednika. U njega smo uložili toliko vitamina, saveta, živaca, neprospavanih noći, izbečenih dana i snage uopšte, banalnost zvanu novac da ni ne pominjem, da je izrastao nebu pod oblake, tako da na njega može i mamut da se osloni bez bojazni da će obojica da se skrhaju u prevrtanju. A i pametan je, ljubi ga majka, nije što je naš. Ukratko – Oslonac lično.

Dve reči – smrtna kazna su najpominjanije reči ovih par dana u Srbiji. Kao i svuda drugde, vekovima unazad, bez obzira na geografiju i razvijenost društva, potaknuti besom, ljudi traže smrtnu kaznu kao naizgled jedinu meru nemerljivog zločina. A bes je, kao što Niče kaže, odraz nemoći. Očajničke nemoći koja se raširila Srbijom onda kada je objavljeno da je ubijena devojčica, Tijana Jurić. Nikada ne postoji dobar razlog da se ubije čovek, a kada se radi o detetu, onda je to zločin bez premca.

Što se tiče predstojećeg finala Rolan Garosa, ja sam potpuno spremna da istrčim na teren. Već nedeljama radim na fizičkoj kondiciji, galopiram do emisije i nazad, forsiram vračarske uzbrdice, radim na ravnoteži ganjajući Ikara Varvarina i njegovo pseće društvo po nizbrdicama, vučem kesetine sa Kalenića na kome, zahvaljujući kišom poplavljenom kamenju, vežbam proklizavanje na šljaci. Po pitanju psihičke spremnosti, stanje mi je takođe odlično, evo onomad, recimo, nisam izašla da se krvi napijem mrmotu koji je zaspao na trubi, u našem sokačetu, jer mu se onoliko žurilo u NASA-u da konačno razbije Alfa čestice i doprinese troskoku civilizacije. Manijaka koji, na ćošku moje ulice, ima deponiju obraslu džunglom, u kojoj rastu ale i akrepi, i zbog koje moramo trotoarom da se probijamo mačetama, da ne pominjem. Kao ni onog pacijenta koji svoju džipčinu redovno parkira uz kontejnere, tako da ceo kraj skokom uvis baca smećarske kese preko njega.

 

 

Dole u selu, u Badnjevcu, s druge strane Lepenice, moji brat i snajka imaju prodavnicu. U njoj ima svega, od eksera preko kuhinjskih potrepština, alata, baštenskih kanti i semena, burića i meni nepoznatih predmeta, do armatura za beton. Tu, na ulasku u magacin, stoji i mušemom pokriven sto, tri stolice, i rezervna medju gajbama i kutijama, za rođake, prijatelje i komšije, koji imaju vremena za kafu, žuti sok, hladovinu i razgovor. Baš odatle mi je nedavno upućen telefonski poziv. Snajka Milica se prvo raspitala za moje zdravlje, a onda uz silno izvinjavanje mi saopštila da njena prijateljica jako želi da me upozna, da ne bi da se nameće, da eto ako bih ja htela, ona je isto poreklom iz Badnjevca, baš bi volela...Naravno da sam rekla da naravno, za svaki slučaj samo upitavši kako se ona zove, jer u selu se nikad ne zna, može da se desi i da mi je rod osoba koja za mene pita. Odgovor je glasio:

-       Rada, Blagojeva ćerka, od Božića, Radmila, unuka popa Andre Božića.

Božići su inače brojna i cenjena seoska porodica, ali kraj objašnjenja me je naterao da odmah odem u pomenutu prodavnicu, sednem za mušemski sto, dobijem kafu i upoznam unuku čuvenog protojereja Andreje Božića, koga je ceo Badnjevac jednostavno zvao »pop Andra« i koga je ljudsko zlo, u obliku ljotićevca Marisava Petrovića, upisalo u istoriju crnog oktobarskog dana 1941. godine.

 

Izveštaj sa prve linije fronta, položaj - neposredni komšiluk hrama princa Rastka Nemanjića: Za sada imamo dovoljno vode i hrane, napolju gruva tako da zemlja podriguje. Upravo se rafalima petardi pridružuje i teža artiljerija. Povremeno sevne poneka raketla i obasja formacije koje nadiru ka nama. Komšijski kućići zaurlavaju u frasu.

Bob Živković piše priče crtajući. Ponekad, retko ali ipak, Bob se vrati rečima. Ovo je njegova priča koja se, kako to obično biva u svetu koji je često tako mali, dešava upravo u ulici u kojoj sam i ja rasla. Jedino što na Bobovoj mapi našeg kraja još uvek nema moje zgrade, na njenom mestu piše »Gradilište«. Bob i ja se nismo tada poznavali, ali je Bob izgleda u pravu kada tvrdi da smo nas dvoje delili dečiju sobu, a da to nismo ni primetili. I gledali istu, novobeogradsku, na ivici Zemuna, strašnu Šumicu šumetinu, s desne strane puta ka školi...

DVESTOTINEIDVAIPO KORAKA

Nikad mi nećete poverovati, ali ja sam rastao odmah uz divlju, močvarnu šumu.
Moja šuma se zgnječila između dve opštine, nedovoljno ćoškasta da bi bila jedan od parkinga Novog Beograda, a previše divlja za pitome parkove Zemuna. Dunav je probao da je prisvoji i odmah se popišmanio. Ostao je samo trag reke, velika bara, taman tolika da ste je mogli smatrati za jednu malu, takoreći džepnu močvaru. Grad je prezreo tu neplaniranu, mokru i bezobraznu šumetinu, i otišao svojim poslom. Kad već niko drugi nije imao vremena i strpljenja da se bavi njome, prisvojila su je deca prozvala „Šumica“.

Danas mi je stigao mejl iz ovdašnjeg, ljubljanskog inistituta Ifimes, koji se bavi bliskoistočnim i balkanskim studijama. U mejlu je priložen članak, koji je na temu "Novi izazovi za Srbiju i EU u Srbiji", napisao izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju i slovenački poslanik u pomenutom parlamentu, Jelko Kacin. Članak sam prevela (možda ima poneka kucaća greška, izvinjavam se unapred, žurila sam), dakle izvolite:

NOVI IZAZOVI ZA SRBIJU I EU U SRBIJI

 

Srbija je ponovo na raspuću. Za odlučan korak napred i odlazak u budućnost ne može nikako da se odluči.

Obzirom da mi je rođendan, a da sa vama provodim sve ono vreme kada me traže po kući, sa zaključkom »mama je na blogu«, kao i da čestitke od virtuelnog društva već od sinoć kaplju k'o cevka na tušu, red bi bio da vam zauzvrat poklonim žurku i priču.

Dakle, rođendani pripadaju deci. Kada porasteš, iako te niko ne obavesti o prenosu vlasništva, rođendani ti se izmigolje

Dan je ostao bez daha.

Negde posle podneva, dan je stao. Jasno, plavo nebo, pritislo je, kao teško ogledalo, dan, koji se vrelim prstima uhvatio za grozdove cvetova lipe. Njeni listovi su se umorno savili, a sa mirisnih, žutih pahulja je otpadao topli dah, odjednom star i lepljiv. Trava je dobila otrovno zelenu boju, koja je, pritisnuta jarom, uzaludno pokušavala da titra

Moj život dopisnika, rodno pravilno – dopisnice, tj. razglednice, u Sloveniji, ponekad me dovodi u dramatične i napete situacije. Biti razglednica odavde je, na mah, opasno po mentalno zdravlje. Povremeno mi se čini da gubim dodir sa realnošću.

 

Dosadašnji favorit, sa ozbiljnim mogućnostima da izgubi vodeće mesto, je bio poziv na novinarsku konferenciju