U sredu, 17. novembra, u 12 časova, u Beogradu, u prostorijama Srpskog književnog društva (Francuska 7), biće održana promocija časopisa za književnost i umetnost, »Tisa«, broja koji je posvećen pesniku, Vujici Rešin Tuciću.

Vujica je bio veliki pesnik. I još veći čovek. Spadao je među retke ljude koje, ako imate sreće, sretnete zato da bi ste videli da priroda ne može uvek da stisne sve što da u šaku tela.

Ja sam na licinom mestu, medenjaci su u kutiji, vino u flasama, Mlekac ne moze da pronadje vadicep i prica o Gremlinima, Zmu se druzi sa kovrdzavom PRovkom, kafa mi se hladi i cekam vas.

NOVOST: Blog-zurka je na drugom nivou iznad knjizare (Vulkan, Sremska), a odmah ispod internet kafea, u kom ne samo da ima internet, nago sme i da se pusi. Dakle, poruka za Kru: ne brigaj, u horoskopu ti pise da ne moras da se smrzavas napolju.

S

Ljubav je disciplina u kojoj se najlakše preko prepone romantike bupne u patetiku. Zato, otkad je sveta i veka, kreativniji deo ljudskog soja smatra posebnim izazovom pisanje o ljubavi, pazeći na svaki korak reči, a sve hodajući na vrhu pera u potrazi za još nepronađenom rečju ili frazom koja bi opisala najvažniju stvar na svetu – ljubav.

Cvrčak

Ovo kad se topi Sunčana strana Alpa je za podivljati. Prvo je nebo bilo plavo. Plavo kao kičasti telegram za novorođenog

Iz dvorske kuhinje se još uvek čuo zveket tanjira, nakon nedeljne gozbe, kada je u dvorište stambenog zamka isteturao mladi vitez Jonas. Na glavi je imao teget cediljku, u jednoj ruci poklopac od supenog lonca, koji mu je ometao saradnju sa gravitacijom, a u drugoj konopčić. Drugim krajem pomenutog je bio privezan konj. Rasni, crven na žute štrafte. Jonas je prišao ogradi dvorca, pustio konja da pase naglavačke i, posle kraće borbe, uspeo da iz saksije kraljice majke iščupa pritku za cveće. Ostavši bez podrške, procvetala biljka se u trenu pijano nagla, i onda sobom prekrila vitezovog jahaćeg objekta. Jonas je motkom popravio cediljku na glavi, sasvim slučajno sačuvavši oči u paru, potom štit-poklopcem počešao nos i ponosno se upro o pritku unapređenu u koplje.

O Nikoli Tesli, Najvećem Sinu naših naroda sam pisala onih dana kada mu nije bio rođendan. Danas, kada slavi sto pedeset sedam godina, objavljujem ovu fotografiju koja se nedavno prošunjala internetom. Do tada je nisam videla, iz šturih informacija koje su je pratile je očito da je autor fotografije nepoznat, a da je ista u posedu osobe koja živi u Srbiji.

Neka bar ona, danas, obeleži dan kada je rođen Nikola Tesla, čovek koji je zadužio ljudsku civilizaciju promenivši joj budućnost. 

U sitne noćne sate ljubav mog života mi je gurnula lakat u usta. Uzvratila sam kolenom u levi bubreg.

- Dragulju moj, da li bi se malo makla ka kanti za đubre?

- Naravno da ne bih, smislu postojanja mog, trule ljuske od krompira su mi već u kosi.

- Ti za koju srce moje kuca, ubiše me tablete za pranje sudova, prosule su mi se pod leđa.

- Znam gospodaru emocija mojih, ali sifon mi udara u krsta.

- Sunce neba mog, ne bi li mi ipak mogli da spavamo u našem krevetu, umesto pod lavaboom?

- Ne, ne bi mogli, mužu i gospodaru moj, tamo već spava pas.

- Zvezdo oka mog, a kako stoji stvar sa njegovom korpom?

- Odlično, jedino zlato moje, tamo hrče mačak.

- Dragocenosti moja, a balkon?

- Mišiću moj plišani, tamo su već kiseli kupus i pingvini.

- Lahoru mirisni, a kauč?

- Lepoto moja oči zaslepljujuća, tamo je druga mačka.

- Onda ništa, ljubičice moja plava, samo ako bi ipak mogla da mi izvadiš svoje koleno iz krajnika...i pazi, curi ti jogurt za vrat...

Bez obzira kojim se kalendarskim metrom mere, nove godine, velikih začetnih slova, dolaze neumoljivo. Nogom u vrata, bez pitanja. Ne pomaže ni pokušavanje da se umiloste slavljem u njihovu čast, kilometrima caklećih svetala, šleperima kiča prinetim kao žrtve. Nove godine dolaze i sa sobom za ruku vode Neizvesnost. Nju posebno pokušavamo da umilostivimo čestitkama u kojima uporno, ne umarajući se od ponavljanja, želimo jedni drugima što više starog, proverenog, i što manje novog. Zapravo je najbolje držati se nužnog i time unapred Neizvesnosti pokazati da ne tražimo mnogo, da nam je skromnost vrlina, da ćemo blagodarno umeti da cenimo ako nas poštedi svoje mašte i širokog repertoara boktepitakakvih i sačuvajbožeisakloni iznenađenja. Bez obzira na sve to, nova godina ukoračava u svoje vreme, ne obazirući se oko sebe, namerna da traje onoliko koliko joj je dato i slobodna da čini sve što joj na pamet padne. Ne zanima je ni njena prethodnica koja joj snishodljivo ustupa radno mesto i odlazi...

Ljudi su kao voda, uvek će naći put kojim će da proteknu. Nema tog zida koji će ih zaustaviti, ma koliko bio visok i dug. Jer, posle hiljada pređenih kilometara, sa decom, kroz tuđe zemlje, gledane sa nemilošću koja je još uvek bolja od otvorene mržnje, sve te reke ljudi neće stati ni pred kojom žicom ili betonom.

Valjaju se, već mesecima, reke ljudi. Ko zna koliko njih nestane, usput ostane, umre

 -          Znate, Minesota je nekako na ravnom, nema planina, i onda preko tog ravnog, znate kada dune sa severa to je prosto strašno... Jeste, gospođo, mi smo posle gospođe sa dečicom...Da nisu žedni? Znate, mi u Minesoti uvek nosimo nešto za piće... Nisu? Ja samo da pitam, odužillo se ovo čekanje...