Pasoši, pare, zdravstvene, vozačka, stolice, lekovi, kozmetika (za noge), natikače, sandale, društvene igre, lampe, komarci, bokal + filter, peškiri, pesak-mačke, za mazanje, torba za hlađenje, knjige, idi u podrum, kaiš za mačke, grickalice, duksevi, stripovi...

Nedostaju još samo traktorske gume,

 

Ima dana koji nisu dani, nego prosto bruka jedna. Čuče i čekaju da upadnu u trenutak nepažnje, gurnu nogu u vrata, uđu i ne nameravaju da odu. Prave pičvajz. Traju ne kao gladna godina, nego kao godina na dijeti, ona iz krda sedam mršavih krava sa fitnesa.

 

U ponoć prezrelog leta, kada vrućina uhvati mrak za gušu, pojavljivala se utvara crnja od senke noći. Kretala se tiho, jedva čujno stružući nogama po utabanom zemljanom podu, povremeno sikćući na neočekivane udarce retkog nameštaja.

Kiša je slinila te večeri 26. aprila 1964. godine. Pećina na samom rubu mitologije je ponovo prokišnjavala izazivajući gljivičnu radost kod svih njenih parazitskih, florističnih stanovnika. Usud se to veče izborio za nekoliko slobodnih sati, ne bi li mogao da ode na derbi Zvezda-Partizan. U kamenom domu planera sudbine je, na rubu živaca, tumarala jedna od tri Suđaje. Pokušavajući da sanira posledice poplave u najavi, tražila je po podužem spisku majstora bar jednog spremnog da svojom stručnošću zapuši cureće rupe po pećinskom stambenom objektu.

-      Krepaćete u bedi i jadu, dabogda vas svi mrzeli! – klela je očajna Suđaja videvši na površini sutrašnjeg ručka, koji se krčkao u kazanu neophodnom za magične priče, da nema majstora spremnog da dođe do pećine na kraju sveta.

-      Slutim da se sutra selimo odavde, javlja mi se da ću nekog udaviti u prvoj narednoj kapi koja mi se zabode za vrat. Ko je našao uopšte ovu pećinčugu?! – cvilela je druga Suđaja, pokušavajući da uspostavi internet vezu, ne bi li proverila spisak novorođenih jedinki.

Tu smo. Svi na broju. Brojali smo se par puta i još nekoliko za svaki slučaj i utvrđeno je da je sve kao što treba. Kontuzovano. Uspeli smo da dočekamo Novu Godinu po svim pravilima dobrog dočeka, promenivši usput planove tako da zavaramo tragove po kojima smo pokušavali da pratimo sami sebe. I ne samo to, uspeli smo da se probijemo i kroz prvi dan Nove Godine. A on nije šala.

U Sloveniji je na delu zavera. I to ona najbolja. Vatikanska. Još kad se uzme u obzir da je parlament na raspustu i da je za novinare takozvano vreme kiselih krastavaca, kada mogu samo da dave babe po pijacama, zavera je hit. Naravno da je u njoj glavni junak – novac, a samo naizgled deca. Ne obična deca o kojoj crkva sve zna, već ona njena. Ona deca koje nema, iako svi znaju da je ima dovoljno da se kvalitetno svojim brojem bore protiv bele kuge.

Danas se u Srbiji po prvi put slavi Nacionalni Dan Knjige. Na današnji dan, doduše po novom kalendaru, 1832. Godine je Dimitrije Davidović, knjažev sekretar, diplomata, ustavopisac i političar, čestitome knjazu Milošu Obrenoviću uputio pismo u kome mu je, savremenim rečnikom rečeno – predstavio projekat Narodne Biblioteke Srbije. Do sada se ovaj dan slavio kao dan pomenute institucije i svih njenih ogranaka koji se kapilarno Srbijom šire, a od danas i kao dan knjige u Srbiji.

(Edit: Narodna Biblioteka Srbije do 6. aprila skuplja knjige za biblioteke Pirota i Leskovca. Svi koji imate knjige bez kojih možete da živite, odnesite ih u Narodnu Biblioteku Srbije, čitaoci Pirota i Leskovca će vam sigurno biti zahvalni. )

Naravno, tim povodom i u to ime su, kao što red i običaj slavlja nalažu, održana brojna predavanja, izložbe, promocije, stručnjaci su se skupili u skupove, bilo je i koncerata, deca su saterana u biblioteke. Dakle, sve kao što treba.

Zaključak će, kao i obično, biti sažet: Ljudi danas ne čitaju dovoljno. Što je tačno. Višak je samo jedna reč, »danas«. Naime, ljudi nikad nisu čitali dovoljno, jer da jesu, ne bi pisci i pesnici krepavali od bede, tuberkuloze i ostalih boleština koje prate bogate duhom i siromašne materijalnim dobrima.

 

Gleda me televizor u oči i bestidno saopštava, ne vremensku prognozu nego, vremensku konstataciju: »U Beogradu pada slab sneg«. Za to vreme kod nas od jutros vitla mećava kakva nije skoro viđena. Suv, gust i sitan sneg pada u talasima, sulja se sa krovova, zatrpava

Ovo je priča za zimsko doba kontinentalnog klimatskog pojasa, neugroženog modom globalnog zagrevanja. Ono što je za nju potrebno je i ne bilo koja zima, nikako ne dolazi u obzir ona sa gljičkavim i cmoktavim snegom, koji se u gradu,prebrzo ugaravi, postane musav i tužan, nego ona koja je upravo u toku. Dakle, nije potrebno puno snega, dovoljno ga je i za prst, ali mora pod koracima da škripi kao kristal šećer pod zubima, da šušti od mraza, da se njegova belina plavkasto presijava. Tada je ova priča zimi taman. 

 

Sećanje na holokaust. Na stravu i bruku ljudskog roda, na vreme neljudi sakriveno iza grčke reči koja označava onog ko je spaljen. Posle vremena zveri, ta reč se šire koristi za genocid, istrebljivanje Roma, Slovena i Jevreja, ali zbog stravičnog, višemilionskog broja jevrejskih žrtava, mahom se vezuje za ovaj, kroz dugu istoriju sveta, proganjani narod.