Možda je vladika zaboravio, ali Svevišnji očito nije, Konstantin Veliki je do poslednjeg daha bio paganin. Krstili su ga tek na samrtnoj postelji.

U to ime, odlična priča blog kolege, Dragana Jakovljevića, koja zaslužuje da bude na naslovnoj strani:

 Великодостојник је најпре, сметнувши с ума да Свевишњи често уме да дела потпуно супротно од наших очекивања, обећао да ће на Константинов рођендан отићи у нишко породилиште и бебу која се прва роди, даровати златом. Ако родитељи тако буду желели, даће му и императорово име. Није, дакле, било никакве дилеме да ће прворођена беба бити мушко, што је јавност навело на сумњу да се владика о полу детета претходно добро информисао коднадлежних.

Maturiralo.

Poslednje u tročlanom nizu.

Koristim priliku da se od srca zahvalim svim bogovima, bez obzira na boju, izgled i razlog postojanja. Svi panteoni bogova mogu da računaju na moje ponizno, sujeverno obožavanje. Zajedno sa pratećim ekipama svetaca.

Izdržasmo.

Pred zakonom i ljubavlju bi morali svi da budemo jednaki. Kao što bi zakon morao da bude jednak za sve ljubavi. Ako nečega čovek ne bi smeo da se stidi, niti da zbog toga trpi, to je zbog njegove ljubavi. Ljubavi koja ne ugrožava tuđe slobode. Ljubavi koja je onoliko drugačija koliko je svako od nas sasvim posebna i od svih drugih različita jedinka. Sve dok nas zakon po ljubavi bude razdvajao, ja ću podržavati Parade Ponosa. Podržavaću pravo drugačijih da ne budu isti, pravo na njihovu slobodu reči, pravo na – ljubav.

Kako da vam kažem, a da to već niste čuli...ono – Mala deca, mali problemi, velika deca, veliki rođendani...Još samo polutka dana me deli od surove realnosti da su deca sve starija, a ja sve mlađa i da će poslednji od mladunaca postati poslovno sposobna osoba, iako tako uopšte ne izgleda. Niti će mi ikada izgledati.

Da je Srbija devojka, sreću bi joj kvarila dečija kolica. I biciklići, triciklići. Jer – šta ima devojka kolica da ima. Jeste da je bela kuga, kao i da se svi protiv nje deklarativno bore i pozivaju na rađanje beba, ali to ne treba u praksi toliko ozbiljno shvatati. Zato što bebe, sitna i krupna deca, mnogo bolje zvuče u imperativnim rečenicama, nego u stvarnosti. Dok su samo reči ili fotografije, bebe su čiste, buckaste, bistrih očiju, paperjaste kosice, ekstremiteti su im neodoljivo ćuftasti, a uživo...Tada su propast jedna, deru se danju i noću kroz zidove, uznemiravaju komšiluk koji bi inače otkrio lek protiv raka, al od njih ne može. Razbole se, pa cure na sve strane, opet se deru i deranžiraju dalaj lame, što po ulicama, što po čekaonicama, što opet kroz zidove. Da nije njih, komšija bi već lebdeo u nirvani, a ovako ni do filozofskog epa da dobaci. Usput im rastu zubi, zbog njih se opet deru, vrište i ciče gde stignu, kvare sliku i zvuk Utopije. Uši da ni ne pominjemo. Ni škole, obdaništa, imanja i nemanja, uopšte, bebe su propast jedna.

Postoji više načina da čovek sebi upropasti odmor, među njima su najtipičniji: poboljevanje baš tada, zaboravljanje ličnih dokumenata, šporet i ringle da ni ne pominjem, nestajanje struje vezno sa otapanjem zamrzivača, dugotrajno zalutavanje na nepoznatom terenu...Mada, ceo spektar tih baksuzluka prosto nije pouzdan, može da se desi, al ne može na njih da se računa. Ali zato postoji generacijama potvrđeno sredstvo koje bez rizika od neuspeha upropašćava odmor i onima koji imaju živce kao konopce za vezivanje prekookeanskih brodova. Zove se – Pubertetlija.

Ma jok, nema ovo nikakve veze sa uslovljavanjem EU da prizna nezavisnost Kosova ne bi li se članstva u istoj dočepala. Nema veze ni sa tim da će se danas meriti kredibilnost razumevanja Engleske i EU kada su se velikodušno zalagale za nezavisnost Kosova. Ne, ovo je priča o Tomu, Meri, Kerolajn i Finliju.

Sticajem mog oca i večitog mi spora sa matematikom, ja sam sa Rusima oduvek bila u više no bliskim i bratskim odnosima. Naime, moj pokojni otac jeste kažnjivo prezirao krajnji cilj puta od socijalizma, preko alkoholizma do komunizma, ali je bio zadrti panslavista kog režimske puš pauze nisu mogle da odvrate od obožavanja istorijsko-kulturnih dostignuća bratskih, slovenskih naroda.

Ne znam kako je vama, ali meni se srce cepa. Vodostaj na tastaturi mi dramatično raste, moja savest sprema bezuslovnu ostavku zaradi prevelikih zahteva koje joj upravo postavljam. Ekran mi se zamaglio od neutešnih uzdaha.