Kao što je opšte poznato, ja ne volim leto. Ne volim kad mi je vrućina. Ne volim da mi od jutra rana sunce isteruje oči. Ne volim da krepavam i dišem na škrge. Ne volim kad je dan vreliji od jutarnje kafe, pa ne znam da l' je ipak bolje da naručim kofu leda da mi sipaju za vrat. E, sad su jutra i večeri zahladnela i lišće počelo da žuti, stiže vreme za pismeni

Negde posle ponoći, robijajući fiziološkim potrebama Ikara Varvarina, ušla sam u lift. Preciznije rečeno, u plakar. Ikar se zaglavio u fioci. Iza pojave konkurentne alpskim masivima koja je, sa jedva par centi lufta, dominirala kvadraturom lifta, virila je komšinica.

-        O, to ste vi, dobro veče. Idete u šetnju?

-        Dobro i vama. Pokušavamo. A, vi?

-        I mi.

-        Idete u šetnju? Sa ormanom?

-        Ne, sa mužem.

U tom trenutku je, iz mraka bočne pregrade za peškire i donji veš, izronio komšija. Ikar je zacvileo od straha, koji je ugrozio njegov vododržački ventilčić.

Srećan Uskrs svima koji veruju i nama neverujućima koji, bez obzira na obzir, vredno farbamo jajca i kupujemo čokoladne zečeve. Doduše, ja moram da priznam da, iz godine u godinu, uredno zaboravljam celu dobitnu Uskršnju kombinaciju sastavljenu od jaja i zecova. Za jaja uspevam da zapamtim da su simbol života, crvena zarad Ješuine krvi, al' šta tu rade zečevi nikako da mi se utisne u memoriju sećanja. Znam da su, inače, simbol plodnosti, al' mi to nešto ne ide uz ovaj praznik...brzi su, al' ni to nema puno zajedničkog sa jajima, obaška skaču, pa bi mogli da ih polupaju...jesu simpatični, meki i ušati, al' ni to sa jajima nema mnogo veze. Kako god, zajedno sa autorkama jaja, kokoškama u svim fazama razvoja, zečevi su sastavni deo Uskrsa i shodno tome valja ih deci poklanjati, naročito u čokoladnom izdanju, ne bi li se podržao zubarski esnaf.

Sve je to lepo, literatura, knjige, potpisivanje i sajam, ali moji ukućani, sticajem dvonedeljnih okolnosti formirali su grupu Napušteni iodmajkežene ostavljeni, nomadsko-sakupljačkog karaktera. Mada više su nomadirali, a manje sakupljali, jer u suprotnom ne bih pri povratku kući ugazila u torbu za fudbal-trening, odakle sam se slobodnim stilom lansirala preko zaboravljenih kofera u hodniku i troskokom prestravila mačke, koje su svile gnezdo u hrpi napuštenih novina.

Već danima u Sloveniji vlada prolećna mrza. April se sliva niz listiće, koji se nepoverljivo odmotavaju iz pupoljaka, jer planine su još uvek bele. Iza njih nebo varljivo menja boje i za samo pola sata, nebo plavo kao plavo nebo prevuče se indigo ljutnjom, spusti se nisko i promeni boju vazduha u oštru olovnu. Na takvoj pozadini sveži, još uvek providni listovi mlade boje postaju još

Nije to od žalosti, niti zato što ne shvatam da je Beba mamina, srce moje, poraslo i otisnulo se na pučinu života, dok lelujaju plastične palme i zlaćani sunčevi zraci dovršavaju kič-razglednicu budućnosti. To je od luka, crnog. Od njega cmizdrim kad me niko ne vidi. Srce mi se skupilo na kliker i tutnji vibracijama komšijske burgije u pola četiri popodne. Ne bi meni inače popuštale gumice na ventilu, da nije luka. Jak, veštački, francuski lukac. Bez njega sarme nema. A, bez sarme u plastičnoj kutiji nema studenta.

Ovo pišem u teškoj konspiraciji. Ako me provali Tatina Princeza, ugasila sam. Ova dva dana je, doduše, nešto bolje volje, čak mi se i osmehuje. Taj pubertetski izuzetak je izazvan dužim računima za njenu garderobu, tako da na njegovu dugoročnost ne bih računala. Dugo stajanje pored blagajni, Princezi je otvorilo srce i tom prilikom sam saznala nešto više o Princu, koga je nedavno našla.

 

Princa sam videla u dva maha. Izgleda kao što

Pre desetak godina našeg Dedu je udarila kap. Kada se, nakon toga, vratio iz bolnice, izgledao je kao biljka dugo nezalivana, pa iznenada obilno polivena vodom sve do viška u tacni podmetaču sa braon prstenom kamenca. Trudio se da se ispravi što više može i da priča više no ikada do tada, kao da se tim vodopadom reči, koje je kap učinila slabo razumljivim, grčevito držao života. Svaka od njih je bila dragocena kap vode, koja će napojiti korenčiće vijuga i njima se, uprkos pokušaju seče, obmotati oko nadzemnog, jedinog života za koji smo sigurni da ga imamo. I iako su mu pokreti bili nesigurni i izgubljeni u prostoru, njegov napadnuti mozak je iz sakrivenih dubina vadio detalje, do mrva sićušne, kojima se trudio da da težu životu ljudske jedinke, koju upravo ta sećanja čine neponovljivom, jedinstvenom beleškom vrednom daljeg postojanja.

» Bizgov je«, čulo se otpozadi.

» Ćuti, ne laj«, prošištao je ženski glas, nagužvan godinama.

» A ja kažem da je bizgov. Svi znaju da je bizgov. Ceo svet...«, podigao je glas Miš Penzioner, obučen u legendarnu bež jaknu, koju u prelaznim periodima kontinentalnog klimatskog podneblja nose svi pripadnici njegove vrste.

» Ćuti već jednom, pa šta ako je bizgov...Čuće te neko«, još tiše je siknula Mišica Penzionerka u tufnastoj bluzi

Onomad, dok sam jednom rukom peglala, drugom pokušavala da ne sapalim večeru, a trećom kačila novi turnus veša, na prozoru u svet, zvanom televizija, počeo je dnevnik, kome sam mogla da posvetim samo jedno uvo, jer je drugo očekivalo poziv poslodavca, u cilju slanja izveštaja o potencijalnom referendumu na temu slovenačko-hrvatskog pograničnog čupetanja.

-        Maaama! Gde su moje čarape?

-        U fioci.

-        Gde je fioka?

-        U ormanu u hodniku.

-        Gde je hodnik?

-        Ućuti već jednom, gledam dnevnik...