»Dobro je bre, živ sam!«

izjavio je sa još bar tri uskličnika Prestolonaslednik, koji je nedavno avanzovao u Studenta, što je samo i očito, doprinelo njegovom mrmotskom ponašanju. Dobro, jesam li ja to zaslužila? Godinama sam spavala k'o nervozni šišmiš, jer je Mrmot mislio da noć služi za druženje sa roditeljima, a Majka Priroda ga je podržavala svim mogućim i nemogućim alibijima, od menjanja zuba (kojih mu je, po mojim proračunima, poraslo više no ajkuli), do svih mogućih varijacija virusa koji su mahom noću pokazivali šta znaju.

 

Ma jok, nema ovo nikakve veze sa uslovljavanjem EU da prizna nezavisnost Kosova ne bi li se članstva u istoj dočepala. Nema veze ni sa tim da će se danas meriti kredibilnost razumevanja Engleske i EU kada su se velikodušno zalagale za nezavisnost Kosova. Ne, ovo je priča o Tomu, Meri, Kerolajn i Finliju.

Tokom popodneva, u Njujorku, počeli su direktni pregovori Beograda i Prištine, o statusu Kosova. Kol'ko se čuje, dve strane će, današnje vreme, iskoristiti za predstavljanje svog stava o statusu. Beograd insistira na suštinskoj autonomiji, a predstavnici Kosova dolaze sa dokumentom o međudržavnim odnosima Srbije i Kosova.

 

Obe delegacije su već dva dana na vegeterijanskoj prehrani. Crveno meso je ukinuto, a i beli šećer. Zidovi kancelarije UN, u kojoj se pregovori vode, su obloženi madracima, bez dugmića. Delegacijama je, u kancelariju, zabranjeno unošenje oštrih

Diplomirao je! Desetkom! Prestolonaslednik, vidi levo, je diplomirani politikolog Bečkog Univerziteta! Javilo mu jutros. Od tada sam u stanju euforične sreće u ime koje je stradala jedna činija, kvaka na balkonskim vratima koju sam snagom oduševljenja iščupala, nek je šrafi ko ume, briga me i za balkon...Srećna sam tako da mi nikako ne uspeva da zaustavim saseckani film koji mi se vrti po mozgu...Patetično? Možda. Možda čak i sigurno. Ali, to je jedino o čemu sad mislim. Uspeli smo jednog da izguramo, jeste da su ostala još dva komada, ali sad smo i mi iskusniji.

I bez obzira što mi basira u slušalicu i ima dva metra, i akademski je građanin sveta i svemira, ja još uvek ne mogu da zaustavim traku sećanja po kojoj on mili na sve četiri, tražeći zgodnu priliku da pojede ostatak pomade za ruke i slične ekstremitetne delove tela.

Proleće u Sloveniji je kič uživo i ja ga volim, uprkos tome da pogubno utiče na moje voljeno agregatno stanje vode, zvano sneg. Ovde proleće otera sneg na vrhove planina, tako visoko da se teško razlikuje od oblaka, koji se cepaju i u formaciji raštrkanih ovaca tumaraju naokolo. Tim povodom nebo postane plavo kao nebo i da visok sjaj tek razmotanom, skoro providnom, ovogodišnjem lišću.

  

 

-       Ko vodi?

-        Mi, sa deset.

-        Ko smo mi?

-        Naši.

-        Naši?

-        Naši.

 

 

 

 

 

 

Bogami, ako naši nastave da vode protiv naših, neko će sutra ostati bez ručka, a mogao bi i sam da pegla svoje košulje. Ja jeste da imam naš pasoš, ali sam se i za naš tako načekala, da ako naši izgube od naših, to neće dobro da biva. To zna i Žmu koji kao mudra sova sedi ispod stajaće lampe i konkuriše joj sjaktanjem, jer naši vode. Doduše, zna on da ne sme baš otvoreno da likuje, al' zato mu se smeje levi obrijani brk i oči mu cakle parafinskim pogledom holivudskih švalera.

Moj život dopisnika, rodno pravilno – dopisnice, tj. razglednice, u Sloveniji, ponekad me dovodi u dramatične i napete situacije. Biti razglednica odavde je, na mah, opasno po mentalno zdravlje. Povremeno mi se čini da gubim dodir sa realnošću.

 

Dosadašnji favorit, sa ozbiljnim mogućnostima da izgubi vodeće mesto, je bio poziv na novinarsku konferenciju

Ovako je zvučalo prvih 80 sekundi Radija B92.

Danas je rođendan mojoj B92 i Mojoj najboljoj drugarici. I jedna i druga su mi ulepšale život nezaboravnim sekvencama. I jedna i druga u mom životu zauzimaju posebno mesto. Danas, u podne, B92 je napunila 19, a Moja najbolja drugarica više nema 23,5 godine, kao i ja upravo je stekla 24 godine.

A onog dana kada je Radio B92 otvaran...

15. maja 1989. godine u našoj redakciji u Domu omladine bila je trema do neba. Tonac Robert Klajn, legenda naša, vrteo se onako krakat između sastravljenog Verana i »ekipe sa drugog sprata«, tadašnjih naših vlasnika... na stolu je čekala flaša šampanjca, za koju se nije znalo ko sme da pristupi otvaranju, obzirom da smo se svi tako tresli, da bi pomenuti šampanjac mogli da dovedemo do čep-raketnog stanja. Ja sam stajala prilepljena uz zid i sa stravom gledala špajz, koji je godinama uspešno glumio naš studio, kako šljašti od jutarnjeg sunca i sve one koji su se u njega natrpali pretvara u neprepoznatljive senke. Negde u ćošku je čučao Saša Žigić, koji je trebalo da vodi prvi program novog radija.

Našla sam krave. Što nije bilo ni malo lako, posebno kad se uzme u obzir da ih nisam ni izgubila. To je bio korak do sreće i potvrda kako  čoveku zapravo malo treba da mu bude srce na mestu.

Cele prošle nedelje sam bila srećna k'o prase u blatu povodom pomenutih krava. One su mi, naime, bile najteži zadatak, jer ma koliko lako izgledalo na prvi pogled, krave nije tako jednostavno naći. U stvari, možete ih naći, ako obratite pažnju ima ih svuda oko nas. Različitih. Pasu u bočnom pogledu iz automobila, na pijacama su posredno preko svojih mlečnih proizvoda, aktivno nastupaju u poređenjima...ali je problem u vlasnicima, koji nisu baš oduševljeni kada njihovim sredstvima proizvodnje nenajavljeno prilazi horda naoružana kamerama, motkastim mikrofonima maskiranim u maltezere i nemerljivim količinama žica i gajtana. A ja sam dobila zadatak da baš to organizujem.

Drage moje, ovo je vreme za nas. Da se u miru ispričamo. Većina ljudskog roda koji piški stojeći je trenutno svu svoju koncentraciju usmerio u Fudbalsko prvenstvo Nekovećkojegodlige.

Ja sam uspela da pobegnem iz kuhinje, u kojoj sam do maločas bila privezana za šporet konopcem taman dugim da dobacim do frižidera i prvog metra dnevne sobe.