E, sad mi je dosta! Ovo je priča koju sam ostala dužna Krugolini Borup, Majci Hrabrost koja se borila da se ne ponižavaju majke u Srbiji.

Danas Prestolonaslednik puni devetnaest godina. U ovo vreme, pre tačno toliko godina, kroz post anestezijske magle vikala je iznad mene razdragana medicinska sestra »Gospođo Greganovič sina 'mate! Sina, gospa!« Nešto kasnije, kada su se halucinantne izmaglice povukle, ista vesela sestra priskakala je do mog kreveta, noseći u rukama zamotuljak. »Pubec, gospa!« kliktala je plava sestra, a ja sam u jezičkoj rupi pokušavala da se prisetim koja kartaroška igra je u toku. Umesto očekivane karte sa dva dečaka, od kojih jedan dubi na glavi, u stručno zamotanom paketu je mirno spavalo ružičasto lice. Glanc novo, nikada pre toga viđeno. Lako namršteno iako su obrve bile tek u nagoveštaju. Disao je nečujno, kroz nos veličine rukavnog dugmeta. Negde kod brade bila je spakovana i mala, zgužvana ručica.

Osnivam terorističku ćeliju. Svi, koji budu sledili moj cilj, a to je borba za istrebljenje cipelarskih radnji, prodavaca u istim i sudskih veštaka, mogu sa mnom živeti u bestragijama slovenačkih planinčina. Ješćemo kamenje, pićemo rosu sa lišća i hodaćemo bosi. Sporo, ali do konačne pobede. Preuzimaćemo odgovornost za štetu nanesenu cipelarskim radnjama,

Branko,

volim te najviše na svetu. Ti si ljubav moja i život moj. Ti si moja sreća, zlato, buba i radost moja. Ja ne bih mogla da živim bez tebe. Ti si srce moje.

Ti si mene usrećio.

Volim te,

Jelica

Jutros mi je Student poslao ovu vest sa, za mene neistraženih, prostranstava kontinenta Fejsbuk. S obzirom na značaj otkrića, a u nadi da autori neće zameriti popularizaciju istog na našem blogu, prenosim ga ovde i molim novinare istraživače (naročito kolegu Đ.J.) da se jave i preuzmu vođenje dela diskusije o ovom neverovatnom otkriću, o kome piše njihov Njuz.net.

BEOGRAD, 8. Oktobar (Njuz) -  Beogradski geološki institut objavio je jutros da su njihovi istraživači otkrili do sada nepoznatu i neistraženu kopnenu masu između Beograda i Kosova i Metohije. Shodno svojoj poziciji radni naziv teritorije je za sada Centralna Srbija iako će to biti predmet rasprave u beogradskim ekspertskim krugovima.

Ovaj ogromni prostor pronađen je sasvim slučajno tokom redovne potrage Geološkog instituta za trasom koja vodi kroz mitološki predeo legalizovanih parcela južno od Obrenovca.

Zato mi je muka, kada gledam kako oni, koji nikada nisu imali ni truna sažaljenja, ni mrve ljudskog poštenja, ni traga srama, sada nas pokušavaju da nateraju da prema njima pokažemo osećanja, koja nas čine ljudima drugačijim od njih. Da se sažalimo, da i dalje verujemo da je svaki ljudski život važan, da pomislimo na njihovu decu i njihove porodice. Da nas nateraju da osudimo sebe, sateravši nas u ćošak iz koga ćemo izaći oprostivši im ili priznavši da smo isti kao i oni - bez samilosti. Da zaboravimo sve žrtve njihove politike, koje nisu imale ni toliko slobode odlučivanja o svom telu i životu, koliko oni sada i po zatvorima imaju. Da damo dobro u nama, za zlo u njima.

svim baksuzima priznajem - ja sam ona što voli plavo nebo iznad Srbije.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Da se odmah razumemo, ja nisam objektivna, muči me dijaspora. Doduše, ta reč manje asocira na inostranstvo, a mnogo više na daljinske seksualne odnose mahovine ili paprati, mada ponekad mi zazvuči i kao kožna i boženedajisakloni venerična bolest. Još kad se dijaspori doda reč matica, tu već stižemo do scena iz prvih pokušaja filmovanja naučne fantastike. Onih u kojima se pojavljuju mravci i insekti uopšte, veliki k'o kuće, koji se ljuljaju svojim kartonskim sastavom i prete da pognjave gomilu statista koji u iskrenom strahu vrište u podnožju kadra.

Operacija visokog rizika ušla je u svoj deo drugi kada su Naši: Šefik, Nermin, Jasmin, nepoznati moler i hevimetal plakardžija priveli kraju aranžiranje budućeg gnezda za bivanje Babe i Dede. Od tog trenutka počinje akcija visokog napona, u kojoj ja i dalje dužim ljudski faktor, pre svega objekte seljenja, a Žmu se povlači u filozofske dubine razmatranja tog jezičkog i demografskog pojma.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 Dragi blogeri, komentatori, moderatori i ostali atori, kao i svi uže i šire zainteresovan, čast i zadovoljstvo mi je da vas pozovem na BLOG-ŽURKU koja će uzeti maha u subotu, 25. decembra u 19 časova, u knjižari Vulkan u Sremskoj ulici.

Pitate se gde sam... i treba. Nakon Operacije visokog rizika, koja je započela pre mesec i po dana i trajala do prošle subote, trenutno sam na psiho-fizičkoj rehabilitaciji. Ukućani sa mnom razgovaraju tiho, ne koriste reči koje bi sadržale bilo kakvu asocijaciju na nasilje, hranim se biljnom hranom i svako jutro mi turpijaju očnjake.

Sve je počelo mojom prošlogodišnjom idejom da svekru i svekrvi, u daljem tekstu Babi i Dedi, ponudimo da se presele iz podpohorskih nedođija u Ljubljanu. Ideja je na moje zaprepašćenje prihvaćena odmah. I sa očitom namerom objekata ideje da zauzmu pasivne uloge u predstojećoj realizaciji moje tako pametne inicijative. Tom prilikom je izvršena i naravno poštena podela rada: Žmu je dobio da duži ugovore, prodaje, kupovine i pare, a ja sam se usrećila ljudskim faktorom – sledovala sam Babu, Dedu i majstore na horizontu budućih dešavanja.