Najkraće rečeno, Drugostepena komisija RFZO je ponovo odbila da na lečenje u inostranstvo pošalje šestogodišnjeg Aleksandra Jovanovića iz Kragujevca. Njegovoj majci su kratko i jasno rekli, usmenim putem, da mu leka nema. Da se tako nešto majci kaže treba biti junak. Ili bar imati srce manje od zrnca peska. Sećate se tog malog Aleksandra o kom sam blog već pisala? [url] http://blog.b92.net/text/23681/BIROKRATIJA-DECU-UBIJA/[/url] E, za tog Aleksandra sada se javnost ponovo u pomoć zove. Jer očito samo javnost može da mu pomogne da preživi.

Nakon pomenutog bloga, Aleksandar je ponovo pozvan na lekarski konzilijum na Banjici. I doktori, eksperti, sa ozbiljnim činovima u medicinskoj nauci, ovaj put u većem broju no prilikom prvog pregleda, su dali mišljenje da Sašu treba poslati u Švajcarsku na pregled, jer srpski lekari su iscrpli svoja znanja i mogućnosti.

Uprkos tome, Drugostepena komisija RFZO je ponovo odbila da dete pošalje u inostranstvo. Zato što, recimo, RFZO kaže da je glavna bolest koja uzrokuje deformitet Aleksandrove kičme i grudnog koša – nepoznata. Ali u istom dahu RFZO napismeno tvrdi i da je neizlečiva.

Što sam ja uvek volela ekskurzije. Mesec dana pre ekskurzije profani hipnotišu ciljnu grupu. Kao da se ne pravi džumbus i da se bude fin i da...Sve na gluve uši, jer svi samo šekaju utovar i odmotavanje sendviča. U prvi red idu bolji učenici, a pozadi »problematični«, oni sa dužim šiškama. Bar je tako bilo kad sam ja išla u škole, u prošlom stoleću.

 

Kao i većina stanovnika naše regije, koja polako ali sporo putuje ka evroatlantskimintegracijamaamin, tako sam i ja na samoinicijativnoj terapiji odvikavanja od terorija zavere, sa posebnim aspektom na iste u svetskim razmerama. Shodno tome sam ukebala sebe kako otvorenih usta, svaku ponoć, pratim tristadvadesetosmo repriziranje Dosijea X, sumnjičavo gvireći pod kauč i  pokušavajući sutradan da provalim ima li kasirka u lokalnom dragstoru dvojnu grbicu na vratu ili ne. Usput se, sa dvesta grama tanko narezanog i reš svežim novinama, brzinski neočekivano okrenem u nadi da ću je zateći prilikom vanzemaljskog zalivanja očiju katranskim crnilom.

Jedno od najstarijih i najznačajnijih dostignuća naše civilizacije je, bez sumnje, mobilni. Telefon. Čuda savremene nauke su ništa, u poređenju sa mobilnim telefonom, čije prve tragove postojanja, arheologija beleži već u, takozvano, Vreme irvasa. Vreme, koje je predhodilo neolitu. Dakle, već pre sto hiljada godina, ljudski preci su, pored osnovnih oruđa, koristili i mobilni

 ili KAKO SAM POSTALA GUSARSKA CARICA, STRAH I TREPET JUŽNIH MORA

Edit: Danas, u četvrtak 28. 10., NA ŠTANDU IZDAVAČKE KUĆE "ALNARI", HALA 1, U ČETVRTAK 28.10., OD 16-18h POTPISUJEM KNJIGU, naravno da se podrazumeva i potpisivanje van ovog vremena, po dogovoru, u obzir dolaze svi pp pozivi, rođačke i naročito kumovske veze.

U petak, 29.10., u 12h, Tajanstvena urednica i ja učestvujemo na Forumu sajma knjiga, a potom ja nastupam, u 15h, u Ćaskaonici sajma knjiga sa književnicom, Ljubicom Arsić. Oba događaja su u sali "Slobodan Selenić".

Biću kratka i jasna. Nemam vremena. Čekam na kupatilo. Peti dan. Prirodne potrebe i telesne funkcije sam svela na minimum. Vršim fotosintezu, tako najmanje smetam uzbuđenju. U kući je vanredno stanje. Peti dan, drugi produžetak.

Tatina Princeza večeras ima malu maturu. Ovde zvanu valeta. Tim povodom je u kući, već danima, sve podređeno njenim planovima, sumnjama, promišljanjima, probama i hordi vršnjakinja sa kojima se

Draga Jelka,

Biševo je po mom merilu, osećanju pusto ostrvo, u najlepšoj asocijaciji na te dve reči, iz ugla osobe koja ima potrebu da se skloni od mnoštva ljudi. Kada ovde sretneš čoveka, zaista se obraduješ.

Na Biševu je mir, divljina, bujna vegetacija raznih začina i trava, more na sve strane. Horizont u nedogled, koji u stvara utisak kao da te opasuje. Dovoljno daleeeko da se odrodiš od civilizacije. Noću su zvezde i sazvežđa na dohvat ruke.

Mamo se ful dobr mel smo 1 trening da so ns mau preizkusl. Lepo se mejta. A mi napounis telefon da se vama bom lahko javljau. Uzivita dokler nas ni :)

 

Moja baba Kaja imala je kvočku. Lepu, ćilibarsku. Sa pozadinom u karamelastim, našušurenim, paperjastim gaćama, koje je ponosno šetala. Dotična kvočka je život provodila u sumraku, posebno za nju odvojenog prostora u štali. Iz bušne korpe, zapušene slamom, iz koje je ispadalo perje, povremeno

Jun je sedeo sa oblogom na glavi, drhteći u mokrom džemperu: "Ko je oborio pritisak?! Sto puta sam molio April da se ne ušunjava, u moj sektor, sa ovom odvratnom kišetinom, hoću da se to stavi u zaključke, ako već ta klinka..."

April je popareno poskočila i odgurnuvši Novembar, laktom, vrisnula ispod raščupane, lisnate kose :"Ko klinka!? Jesam ja kriva što ova babetina

 

 

 

 

 

 

 

 

Kakva je to zbrka? Šta se ovo radi?!

Domaćin me gleda, smeši se i sladi.

 

Taj običaj ružan odavno se vodi,

Svinja uvek strada kad se Hristos rodi.

 

Ja preturam knjige iz vremena stari',

I nalazim tamo različite stvari.

 

Pravoslavni