Ne volim kad nisam obaveštena. Kad mi promaknu stvari, pa me realnost zaprepasti za dobro jutro.

 

Jutros je štucavim kreštanjem zagrcalo zvono na ulaznim vratima (sto puta sam rekla Žmuu da se to popravi). Balkanskim, nikadneznaš, pogledom kroz špijunku utvrdila sam da me sa druge strane presovanog drveta, zvanog vrata, gleda nemirna bela loptica na federu, sa crnom tačkom u sredini. Radoznalost bratska sa pavijanima naterala me, da uprkos svim mogućim opasnostima, koje vrebaju samu ženu u stanu, otvorim vrata i rizikujem napad isturenog odreda vanzemaljske invazije.

Vedrana Rudan piše otvoreno pismo papi Benediktu XVI:

Ovo je moje vreme. Vreme jelki. Kojim god povodom, sasvim mi je svejedno. Rođendan tesarovog sina, rođenog u krajnje nehigijenskim uslovima, falsifikovanog i zloupotrebljavanog po potrebi. Može. Nova godina, čija god, kojim god brojanjem. Može. Samo da je, meni najdraži izum Germana, jelka u kući.

 

U kući mojih roditelja jelka se pojavila samo par puta.

Bila sam u matici. Videla sam sunce. Okruglo je, žuto i sija. Zajedno samnom sunce su zelenim potiljkom gledale i horde ljubičica, kojima se osuo moj plac u Zavičaju. Ljubičastim kao noć pocrvenela od stida, konkurisale su bele. One što imaju ljubičaste trepavice. Između njih se mogla pronaći i po koja lilasta, neodlučna ljubičica, koja će tek pri trećem izbacivanju glistastog korenčića odlučiti koje boje želi da bude. Iznad njih je žutim prahom cvetao tanušni dren, bez straha od iznenadnog mraza, očito verujući o legende o svom zdravlju.

Ako je u Srbiji postojalo tačnije, u budućnost zagledano, poređenje, onda je to Dužan ko Grčka. Neizgovorivih i još teže prebrojivih 300 milijardi evra + 30 milijardi istovalutne budžetske rupe. Toliko je težak grčki problem, koji se zahvaljujući njenom članstvu u EU i evrozoni, već danima budi među prvim vestima svih evropskih medija.

Bez pitanja i prethodne najave pozna jesen je gurnula nogu u vrata. Sa planina koje se vrhovima već bele, kliznuo je ledeni vazduh i pred sobom poterao mlečne magle. Prozori su odjednom postali preširom otvoreni i članovi naše porodice instiktivno sve češće prilaze radijatorima, gladeći ih sa očekivanjem.

rekao je Bijant, peti od sedam helenskih mudraca. Njegova žena nije ni trepnula na ovu sarkastičnu opasku, koncentrišući se na   popravljanje poslednjeg nabora na peplosu. Prijenskom filozofu je ostala nada da će njegovu izreku datu na maternjem starogrčkom jeziku, jednog dana prevesti na latinski i omogućiti mu večan život. Duhovni naravno, jer mu je telesno bivanje bilo ozbiljno ugroženo pokušajima da održi otpor gravitaciji, zahvaljujući ručnoj torbi njegove bolje polovine koju je držao u naručju. Kolena su mu izdajnički klecala, a na slepoočnicama iskakale žile od napora da mu ženina torba, teža od antičke statue osrednje veličine, ne padne iz ruku i natera ga da u istoriju ućopa prebijenih stopala.

Ja sa pticama grabljivicama, sem onim metaforičnim, ljudskim, mnogo kontakata nisam imala. Znam da su neophodne u prirodnom lancu. Znam i da su jako popularne u grbovima. Mada, dok lete su dostojanstvene i tako nedohvatljive, ali kad slete, pravo da vam kažem, onako...nakaradnija i agresivnija kokoš. Uz to imaju i one pogane, namrštene, okrugle oči, brzog, neprimetnog treptaja.

 

Biće da sam subjektivna. Jedine životinje kojih

Danas se udaje naša Ana. Dobro jutro sa tremom i frkom. I sve kako sleduje. Ana je deo naše proširene porodice. Ana je Beograđankica. Advokatica. Kada se nasmeje, na obrazima joj se naprave rupice. Kažu Slovenci da te rupice ostanu od anđelovog poljupca. Kada te noću anđeo poljubi, ulepša ti osmeh za ceo život. Ana se stalno smeje, oči joj se poluzatvore i smeju zajedno sa anđeoskim poljupcima.

 

Ana se udaje za Srđana. Srđan se

 

 

Baš negde u ovo božićno doba, mojom roditeljskom kućom se manirom stepe širila ruska tuga. Golema, pregolema. Ogromantna. Jeste da smo svi bili svečano obučeni, naročito ja koja sam za tu priliku bila sva mašnama ukrašena. Belim, naravno, da se ukomponuju sa belim hulahopkama za koje mi je sastavljanjem obrva zapoveđeno da ih slučajno ne isprljam i goste ne dočekam sa rudarskim flekama na kolenima. Zahvaljujući pomenutim mašnama, izgledala sam kao sindikalno okupljanje tropskih leptirova. Duple svilene mašne iznad svakog uveta, na svu sreću su mi samo dva izrasla, jedna nakostrešena, ripsasta, centrirana na moje letvaste grudi, i dve na svakom od para kengurskih džepova svečane mi haljine. Koja je neodoljivo podsećala na podivljalu pečurku.