Homobalcanicus/Šabanicus: Domicilna vrsta nemislećeg čoveka

Objektivno sagledano, čini se da Homobalcanisovu muškost apsolutno ništa do sada nije ugrožavalo u tolikoj mjeri kao što to danas čine gejevi i lezbejke. Zbog toga su Homobalcanicusi (Šabanicusi) postali nezaobilazni dekor svih do sada pokušanih/sprečenih/nasilno prekinutih/održanih LGBT prajdova u regionu...

Postoji jedna specifično domicilna vrsta ljudskih primata, nesklona izumiranju i nepodložna promenama - zaustavljena u vremenu, ni napred ni nazad, kao neželjeni zalogaj u grlu. Reč je, naravno, o Homobalcanicusu (Šabanicusu) koji, zavisno od lokalnih karakteristika, najčešće može da se identifikuje kao: Super-Crnogorac, Super-Srbin, Super-Bosanac, Super-Hrvat, Super-Albanac... i tako redom - tek

Pripadnost čoporu

U stručnoj terminologiji, kao što je poznato, ova vrsta poznata je po tome što: voli da se iživljava nad slabijima, što ni za šta ne preuzima odgovornost i što misli da se sve stvari u životu najbolje rešavaju silom. Zapravo, da se rešavaju jedino silom, pošto on za neki drugi (sofisticiraniji) način jednostavno ne zna. Takođe, Šabanicus je poznat i po tome što se uvek kreće u čoporu, dakle zajedno sa pripadnicima vlastite podvrste. Čopor, poznato je, pruža različite prednosti i pogodnosti poput one da su zajedno jači - pošto su kad se izdvoje iz čopora uglavnom u pitanju mali miševi; u čoporu, zatim, ne moraju ni o čemu da razmišljaju i misle - pošto je mišljenje čopora, poznato je, uvek ispred ličnog: sto (praznih) glava je pametnije od jedne! Takođe, pripadništvo čoporu izuzima ih od osećaja lične (a često bogami i krivične) odgovornosti: zato o njima u regionalnim glasilima uglavnom čitamo u rubrici - učesnici u skupini koja je izazivala nasilje. Homobalcanicus je dete haosa koje ni za šta nije spremno da preuzme odgovornost - zato u njegovom slučaju reč odgovornost postoji jedino kao kolektivna činjenica. Dakle, kada biva sateran u ćošak i primoran da prizna vlastitu krivicu, najviše što se od njega može očekivati jeste rečenica: Svi smo krivi! Homobalcanicusu (Šabanicusu) stalno su potrebne nove potvrde dominacije - redovno nad slabijima i(li) onima koji nisu u mogućnosti da se zaštite. Ukoliko nikog ne zlostavlja, on jednostavno kao socijalna jedinka uopšte ne postoji!

Iako ni o čemu u suštini nema jasno artikulisane predstave (o znanjima da i ne govorimo), Homobalcanicus se predstavlja kao neko ko zna i razume se u sve: od politike, preko sporta, posebno preferiraju fudbal, preko (popularne) muzike, sve do poslednje mode.

Tradicija kao alibi

U devedesetim godina 20. veka, za vreme poslednjih Balkanskih ratova, Šabanicusi su međunarodnu afirmaciju stekli kao ovdašnje (deklarisane) patriote. Na neki način, u zapadnim medijima, takođe podložnim i sklonim različitim stereotipima, poslednjih decenija na prostor Balkana uglavnom se i gleda kroz njih. Ono što se obično podvodi pod uobičajene stereotipe o divljim balkanskim narodima - zapravo jeste nepomućena Homobalcanicusova (Šabanicusova) internacionalna slava. Dakle, harali su, palili, ubijali i silovali po balkanskim vrletima - uvek, dakako, u ime viših ciljeva: države, nacije, plemena, crkve, vere. Priznavali jedino boga, pozivajući se na prošlost i slavnu hiljadugodišnju/tisućljetnu tradiciju, koje su sjajno poslužile kao savršeni alibi za zločin. To što o toj tradiciji (tradicijama) nisu imali pojma, kada su viši ciljevi u pitanju, apsolutno je nebitno. No ratovi su, nažalost (njegovu, naravno) prošli - a potreba da se uvek ima svež neprijatelj kao poslednje pouzdano utočište i ogledalo u kom jedino i postoji njegov vlastiti odraz, ostala je konstantna potreba njegovog zemaljskog postojanja. Šabanicus se naprosto navukao na zlo, bivajući ovistan o postojanju neprijatelja - zbog čega ih, uostalom, lako i uspešno pronalazi svuda oko sebe.

Krajnje nesigurni

Ko su, dakle ti toliko potrebni neprijatelji u takozvana mirnodopska vremena? To su u najvećem broju slučajeva lepe i uspešne žene, ljudi koji se na bilo koji pozitivan način ističu u društvu, lica sa različitim zdravstvenim hendikepima ili posebnim potrebama baš kao i životinje (psi lutalice, mačke, itd). Kada ovih izostane, za svaki slučaj tu su članovi njegove vlastite porodice. U blizini lepih, uspešnih i pametnih žena Šabanicus se oseća krajnje nesigurno, želi ih ali jednostavno ne zna kako da im priđe, a zašto bi im i prilazio kada će one za njega uvek biti nedostižne - zato su sve lepe i uspešne žene za Šabanicusa uvek kurve. Lica sa hendikepom služe mu za podsmeh i dokazivanje vlastitog novoarijevstva. Životinje pak mrzi čisto onako, iz hobija, ne ume da objasni zašto, ali jednako ih ubija na najzverskije zamislive načine - čisto da ostane u formi. U vlastitim porodicima, koje redovno tretiraju kao svoje vlasništvo, Šabanicusi su klasični despoti. Uostalom, zar Homobolcanicusov doprinos domaćoj lingvistici nije upravo u izumiteljstvu izraza: „Moja žena" (koja pripada meni). Od članova porodice Homobalcanicus, dakle, zahteva ultimativnu poslušnost - ne libeći se, naravno, kad god je to potrebno, da istu nametne svim raspoloživim oblicima prinude i sile.

Novi neprijatelji

Poslednjih godina, međutim, i na njegovom (ma koliko uskom i skučenom) horizontu pojavila se jedna sasvim nova vrsta neprijatelja. Čini se kudikamo strašnija, i za Šabanicusa utoliko poželjnija, od svih dosadašnjih. Čak možemo reči arhineprijatelja na čije zemaljsko postojanje ovi ljudski primati jednostavno ne mogu a da ne odreaguju: to su, naime, lezbejke i gejevi! Objektivno sagledano, čini se da Homobalcanisovu (Šabanicusovu) muškost apsolutno ništa do sada nije ugrožavalo u tolikoj meri kao što to danas čine gejevi i lezbejke. Zbog toga su Homobalcanicusi (Šabanicusi) postali nezaobilazni dekor svih do sada pokušanih/sprečenih/nasilno prekinutih/održanih LGBT prajdova u regionu. Sam čin odlaženja na jednu (bilo koju) LGBT paradu u regionu za Homobalcanicuse (Šabanicuse) postao je neka vrsta ultimativnog uslova njegovog medijskog ali i životnog postojanja. Šabanicus se iz petnih žila upinje da dokaže koliko on mrzi gejeve i lezbejke da nama, zlonamernima, ne preostaje ništa drugo osim da pomislimo kako im on, zapravo, zbog nečega (ili na nečemu) zavidi.

- A vama?!?

... Mislite o tome ...

Povodom održavanja LGBT prajda u Budvi - tekst objavljen u kulturnom dodatku podgoričkog dnevnog lista Pobjeda, 27. jula 2013