Ipak, izgleda da Fond PIO brine samo o sebi,jer dok penzioneri čekaju svojih 2% povećanja koji će im obezbediti značajno povećanje standarda,  oni koji brinu o njima povećavaju sebi plate za 20%, što je samo  10 puta veće.

Pored toga, Vlada odobrila Fondu za penziono i invalidsko osiguranje da zaposli novih 100 ljudi, iako je prošle godine otpustila 461 radnika koji su bili višak. Njima je na ime  otpremnine isplaćeno po 4.500 evra po čoveku ili više od dva miliona evra. A pošto će sada da zaposli 100 ljudi, njima će iz državne kase samo na plate mesečno da ode novih 4,4 miliona dinara, pošto je u fondu prosečna plata 46.464 dinara. Najveći iznosi za plate isplaćeni su u julu i avgustu prošle godine. Tada je oko 3.200 radnika dobilo ukupno 245 miliona dinara (u proseku po 76.500 dinara). Tada je Fond raspolagao sa viškom para pa je ponudio opciju prekovremenog rada jer nisu dozvoljena „regularna“ povećanja. Gotovo svi radnici Fonda radili su produženo radno vreme i tako zaradili dodatni dinar, tj. ostajali su na poslu da bi opravdali neregularna povećanja.
Potpredsednik Vlade Krkobabić nije bio raspoložen za razgovor na ovu temu pa je, navodno odgovorio novinaru

  "Zovite me sutra, imam sada neke ljude ovde, ne mogu da pričam. Ćao, živeli".

Za razliku od onog saveta da ne treba mrzeti ,a ni voleti sve kolektivno već početi od pojedinca pa dokle se stigne i u mržnji i ljubavi, kod nas izgleda da se držimo obrnutog- ili ih sve malo volemo ili sve mnogo ne volemo. Iako se zvanično i nezvanično tvrdi da su preko 90% Srba vernici, istraživanje očito pokazuje da nam ljubav nije na prvom mestu ili da su u pitanju samo statistički i estradni vernici, jer vernici ne mrze ni kolektivno ni kolektivitete. To je nesumnjivo opšta karakteristika svih na Balkanu.

Eto,istraživanje pokazuje da su nam  draži Japanci nego Crnogorci , Italijani nego Makedonci,

Osnivanje Socijaldemokratskog pokreta Srbije najavljuje se kao ambiciozan politički projekat, a vreme će vrlo brzo pokazati  u kojoj meri je prihvatljiv i da li je kao takav moguć.

Srbija je izgleda već umorna i od lidera i stranaka i obećanja, što je šansa za novu modernu levicu ali i opasnost da zbog opšte apatije i taj projekat propadne. Bez obzira na lepo sročene namere, kojih inače ne manjka kod svih, ako se bude radilo o stvaranju stranke da bi neko bio lider, slabi su izgledi za njen uspeh, a narodu opet samo "obećanje ludom radovanje."

Činjenica je da, i pored 488 zvanično registrovanih stranaka, strančica i stranputica, Srbija nema modernu i jaku levicu kao okosnicu garancija socijalno odgovorne države. Imamo jasno diferenciranu desnicu, desni centar, priličan haos u centru i konfuziju na levom centru. Naime, neke  stranke, zavisno od svog odnosa prema nacionalnom i socijalnom pitanju, variraju između desnog centra, centra i levo od centra.

Uskoro će 9 godina od  5.oktobra i demokratskih promena, dovoljno da se promeni šta se promeniti htelo ako se htelo i moglo. Možda je više moglo da se više htelo.

 Da li je, i nakon 9 godina demokratske vlasti,  i šta iznevereno, šta je ostvareno, šta  sve nije?Šta su uzroci i razlozi da je tako kako jeste, a nije kao što bi trebalo i kao što je obećano?

Može li narod toliko trpeti koliko pozicija i opozicija mogu uživati?

Dokle smo spremni da slušamo demagogiju o boljem životu od onih koji uveliko žive u izobilju?

Sve su to pitanja koja nameće surova stvarnost, sa izgledima da zbog svega neurađenog i posledica velike svetske krize , bude još gore.

Najavljuje se dalje otpuštanje zaposlenih ali i talas štrajkova i demonstracija.

Sve je to ozbiljan povod da se razmišlja i koliko je u proteklih 9 godina zapostavljena ili neadekvatno tretirana socijalna dimenzija tranzicije i sporih reformi.

Prema tome, ima dosta ozbiljnih razloga da se razmišlja o jednom širokom Socijaldemokratskom pokretu u Srbiji, pod uslovom da nam ne nudi samo kritike postojećeg stanje,  stranaka i vlasti već jasno kaže šta hoće, inače će umesto ozbiljnog političkog aktera biti samo jedan od nizu brojeva stranaka,( kojih imamo koliko i sve zemlje razvijene Zapadne demokratije zajedno.)

Pre nekoliko dana dr. Dušan Janjić je na konferenciji za štampu najavio formiranje upravo  Socijaldemokratskog  pokreta Srbije,a u obrazloženju inicijative istakao:

” 1.-Srbija je umorna od nekvalifikovanih, neodlučnih i korumpiranih vođa, od iskompromitovanih političkih stranaka i javnih institucija. Srbiju bi trebalo da predvodi odlučno, obrazovano vođstvo, s jasnim pogledom u budućnost,

Za dva dana Srbija ulazi u drugu deceniju od petooktobarskih promena koje su obećavale demokratiju, prosperitet, evropsku perspektivu, visoki standard, zaposlenost za sve i sve, sve, sve najbolje, baš kao u novogošnjoj čestitki.

Iduća godina biće  predizborna, a možda i izborna pa su  opravdana upozorenja  da stranke vladajuće koalicije, ukoliko se stvari drastično ne promene, na sledećim izborima čeka debakl,jer bi siromaštvo, beda, nezaposlenost i sveopšte nazadovoljstvo mogli  da okrenu glasače opoziciji. Lično mislim da bi, s obzirom ko je opozicija,  to tek bilo katastrofalno.Svaka ozbiljna analiza bi moralo da prvo sagleda objektivno gde smo, a to nije teško, pa onda zašto smo tu gde jesmo, ko je odgovoran i šta se mora uraditi odmah da se eliminišu sistemske greške. Nema narod baš mnogo od toga što će mu neko obećati da će 2050.godine živeti bolje jer je to neproverljivo i nepoverljivo. Dakle, Srbija ulazi u predizbornu 2011.godinu sa nimalo ružičastim startnim pozicijama, a evo samo nekih:

Verujem da predsednik Tadić

 nije slučajno baš na Kipru govorio o “ekonomskom patriotizmu”, kao što verujem da će to ostati samo medijski lepa fraza ukoliko državni organi ne urade ono što je neophodno da se ta oblast mahinacija podvede pod zakon. Kao što vidimo biznismeni se baš mnogo ne uzbuđavaju oko apela presednika pa i to , kao i mnogo štošta drugog može ostati na samo lepom verbalnom gestu predsednika.

Naravno, za pozdraviti je to što predsednik inicira, potencira, ukazuje, traži, podržava, kritikuje, ohrabruje, ali je neprihvatljiva inertnost, ignorisanje i neodgovornost onih koji bi trebalo da se pobrinu da se takve mahinacije ne tolerišu.

Samo po sebi  postavlja se i pitanje,  o sprezi biznismena i parijske, odnosno državne nomenklature i pitanje  zašto država ni za 10 godina nije uspela da vrati iznete pare iz Srbije,

У тексту написаном почетком фебруара о.г. за “Печат”, Добрица Ћосић се “одредио и према неким темељним одредницама нашег егзистенцијалног стања.”

Много питања, мало одговора, много критике мало самокритике, спаса нам нема али пропасти  ваљда нећемо , ваљда ће нам се оказати.

Имајући у виду специфичну тежину Добрице у српској нацији и нарочито његову улогу у збивањима у Србији барем последњих  30 година, и без обзира да ли се некоме свиђао или не, и тим пре,све оно што  он износи има своју тежину.То је свакако једна дијагноза свега онога зашто смо ту где јесмо, а нисмо тамо где смо могли да будемо, али може бити и прогноза када ћемо и да ли ћемо ако се не позабавимо дијагнозом  и терапијом.

Уосталом , и најновија дешавања имају итекако везе и своје корене у ономе што сами себи усађујемо или нам усађују  у главу ко зна од када а није добро што то раде и сада. Они који народ  убеђују и доводе у илузију да смо најбољи и безгрешни, бољи од свих и зато су нам сви други радили и раде о глави, а наши издајници националних интереса им се улизују.Ако се код народа створи таква илузија онда је лако манипулисати разочарењима.

Зато изнете оцене заслужују озбиљну анализу пре свега оних странака и оних политичара  које имају озбиљне а не калкулантске намере да покрену Србију из летаргије прошлости ка модерној држави и нацији.

Мени лично се учинило да следећи ставови прилично добро одсликавају нашу политичку  стварност, дакле:

“ Српски народ и после два века изгибије за државу још нема међународним правом дефинисану територију,  Албанци анектирају српску етничку територију, а„проевропска демократска коалиција”

Mnogima se neće dopasti poređenje ali ima možda neke simbolike da je kandidatura podneta baš danas 22.decembra.Da su onda čekali da se stvore svi mogući uslovi i da im to odobre sve moguće grupacije, ne bi ni bila formirana 1.proleterska brigada. Bilo je hrabrosti da se formira, prešla je dug borbeni put ali je uspela.

I ovo je hrabar ali pametan potez i nema razloga da se sumnja da Srbija neće uspeti.

Bolje je uvek nešto uraditi ranije, nego se kajati kad bude kasno.

Gost autor “LJUBOTEN»

„Oci naši zgriješiše, i nema ih, a mi nosimo bezakonja njihova.“ (Plač Jeremijin, gl.5.st.7)

Dok su ljudi dečijeg uzrasta često se pitaju šta će biti kada odrastu, kako će živeti i koliko dugo. Većini ljudi koji su sa nama i pored nas, najvažnije im je da ne bude rata. U takvom mentalnom stanju nama nije vremenska jednica godina ni decenija, već se živi od danas za sutra.

Dana 24.jula 1999. počeo sam da pišem svoju kolumnu za skopski nedeljnik, sa naslovom: „Na Kosovu bezvlašće, a Srbija pred građanskim ratom.“, kada mi je u 10,30 časova telefonirao brat iz Beograda  da mi kaže da je u Starom Gracku ubijen naš brat Saša, pored drugih trinaest žeteoca, od kojih su još četvorica naši bliski rođaci. Rođak Momčilo (Momi) ubijen je zajedno sa svojim sinom koji je za tri dana trebao da napuni osamnaest godina. Istovremeno brat me je upozorio da na pogreb ne smem da odem jer niko me neće odbraniti od albanskih osvetnika.

Izašao sam iz stana i uputo  se nigde. Našao sam se na bulevaru „Partizanski Odredi“. Na stanici sam video dvoje Albanaca,

Političke scene u Srbiji postaje izgleda sve uprošćenija ali istovremeno i sve komplikovanija za razumevanje ko, koga, sa kim,protiv koga, za koga jer sve može da bidne a ne mora da znači. Evidentno je opadanju značaja programa za za stranačke elite., a imidž postaje važniji od programa kao prepoznatljivog stranačkog identiteta, umesto demokratije imamo praksu koja se moženazvati „imidžokratijom“, „videopolitikom“ i „inscenacijama ideoloških razlika“.

Odgovore na to kakva će nam izgledati politička scena u narednim godinama nude nam tri kompetentne stranačke ličnosti, građanima ostaje da na osnovu toga zaključimo šta god nam volja, a u pravu će biti onaj za koga se pokaže da je bio u pravu.U svakom slučaju, oni će biti u pravu i kada promene iznete stavove, a ko se za njih zalepi sam je kriv.

Potpisivanjem međunarodne deklaracije na konferenciji održanoj u Pragu - 46 zemalja se obavezalo da će nastaviti proces restitucije imovine silom oduzete Jevrejima tokom holokausta. Deklaraciju iz Terezina su potpisale države EU, SAD, Rusija, kao i sve zemlje bivše Jugoslavije.

Jedino su se izdvojili Vatikan i Srbija koji su konferenciji, koja je u Pragu organizovana na samom kraju češkog predsedavanja Evropskoj uniji, prisustvovali kao posmatrači

Za razliku od svih zemalja koje su na konferenciju o imovini žrtava holokausta poslale delegacije sastavljene od predstavnika resornih ministarstava, Srbija je poslala svog ambasadora u Češkoj i to bez ikakvih ovlašćenja.

Aleksandar Nećak je konferenciji prisustvovao kao predstavnik Saveza jevrejskih opština Srbije i podneo izveštaj o situaciji sa restitucijom u Srbiji.
“Uputio sam pisma svim resornim ministarstvima i niko nije odgovorio, osim premijera, koji mi je odgovorio da je prosledio dopis svim ministarstvima, odakle će mi se javiti. Do danas se niko nije javio. Shvatio sam da ne postoji koordinacija, jedno ministarstvo ne zna šta se događa u drugom”, objašnjava Nećak.

Deklaracija iz Terezina nije pravno obavezujući dokument već ima moralni značaj i zemlje potpisnice obavezuje da "isprave posledice nelegalnog konfiskovanja imovine, kao i prisilnih prodaja koje su pratile progon nedužnih ljudi" od nacista. 

Ko se još seća onog vremena kada smo ,za domaće potrebe ,govorili o Srbima i Jevrejima kao narodima stradalnicima,bratstvu po stradanju,