Rasprava o Zakonu o ukidanju obaveznog služenja vojnog roka je pokazala da poslanici narodne skupštine nisu na nivou zadatka jer je skupštinska sala bila uglavnom više nego poluprazna. Rasprave i diskusije su pokazale neznanje, primitivizam i višak emocija i patriotizma za javnost. U tome su naravno prednjačili poslanici SRS i DSS ,a jedan  se hvalio kako je komandovao PVO jedinicom koja je raketama Strela-2M dometa 4 km gađao “NATO zločinačke, terorističke ( i mnogo još epitetskih argumenata), avione”.Rasprava se pretvorila u patriotsku protiv eventualnog pristupanja NATO-u.

Proces reformi profesionalizacije vojske započeo je  2003. godine i odvijao se bez političke podrške i opstrukciju naročito DSS  u koaliciji sa D17+. Pod reformom

Odmah da kažem, nije Nikolić ni prvi ni poslednji političar koji odlazi na noge verskim poglavarima i glavarima, radili su mnogi pre njega, rade  i sada. A sve dok tako rade pokazuju da još nismo dostigli nivo savremene evropske demokratije.Da je normalno, kao što nije, bilo bi normalno da se sastaju  muftija Zukorlić i za Sandžak nadležni vladika pa da prodivane o bratskoj saradnji  jerbo smo svi braća u veri i Bogu dok se bratski ne posvađamo i ne potučemo. Dakle, niti je Tomislav Nikolić vladika niti je Muamer Zukorlić stranački lider, pa čemu onda susret sa čisto političkom konotacijom?

Kako to da se odjednom “nađoše” i pokazaše “visok stepen saglasnosti”?Kako će taj zaokret

Nalazimo se u situaciji u kojoj smo ali tako je kako je – ljudi su sa manje ili više pesimizma/optimizma, manji broj je impresioniran a mnogo veći depresioniran, malo njih ima mnogo, a mnogo njih malo. Dok neke stranke pozivaju na strpljenje,druge nude spas za glas, treće se formiraju i tako u krug.

Optimizam nalaže da se stvari posmatraju više belo nego crno što mu dođe sve više sivo i sumorno. Sigurno je da može i mora biti bolje ali sa mnogo više volje.

 “Za ovo gde smo stigli, niko nema alibi. Svi smo krivci. Jedni druge ne slušamo i ne razumemo, svako radi protiv svakoga, površni smo, lakomisleni, i ne nedostaje nam samo poslovni nego i lični moral. Zato je kod nas sve relativizirano, za svaki pogrešan postupak postoji opravdanje. Ovde se oni koji umeju da lažu,

Razlike među ljudima su normalne, podele i razlike po mnogim pitanjima takođe, ali ono što nije normalno je na koji način, sa koliko mržnje, netolerancije,netrpeljivosti i ekstremizma se ispoljavaju. Upravo to navodi na zaključak da se podele ipak svode na ljude i neljude, civilizovane i necivilizovane, pristojne i nepristojne.

Ima li načina da se razlike prihvate i tolerišu, a kroz civilizovan dijalog razrešavaju?Gde su tu porodica, škola, mediji, država? Verujem da većina zna šta bi trebalo ali ne zna kako. Ni sam nemam odgovor,  pa evo teksta za razmišljanje.U Press Magazinu je objavljen odličan članak “Svi srpski raskoli” pa je to dobar povod i uvod da se svako zapita i razmisli čemu to, zašto i dokle.

“Dušan Kovačević napisao da se Srbi dele na nebeske i ovozemaljske, proistočne i prozapadne, čuvare Kosova i secesioniste, patriote i izdajnike, racionalne i iracionalne, monarhiste i republikance,vernike i ateiste, četnike i partizane, oslobodioce i oslobođene, Srbe i Jugoslovene, na podunavske, pomoravske, posavske, podrinske, pa na srpske Srbe, kosovske, crnogorske, hrvatske i ostale Srbe. Slede srpski Srbi i Srbi iz dijaspore: nemački, francuski, američki, novozelandski, južnoafrički Srbi. Potom u Srbiji imamo bogate i siromašne, one na ić i na ov, ac, ski, go, ač. Zatim na podele za i protiv Rusija - SAD ;Mladić heroj - Mladić ratni zločinac; Partizani - Četnici ;socijalizam - komunizam ;Ćirilica - Latinica ;Crvena zvezda - Partizan ;narodna muzika - zabavna muzika; autošovinisti-autopatriote;Srbi iz turskog dela Srbije i valjda oni koji nisu.

U podeli učestvuju i sadašnja i bivša braća, rođaci, kumovi, prijatelji. Iza njih su građani i seljaci, stari i mladi, muški i ženski, rođeni i nerođeni. Poslednja podela, po Kovačeviću, jeste Srbin podeljen na samog sebe.

Samo naivni su mogli verovati da vojno-policijski i politički vrhovi Hrvatske, BiH, Srbije, RSK, RS i Kosova nisu znali za zločine koji su činjeni tokom provođenja njihovih politika “usrećivanja sopstvenih naroda” po cenu unesrećivanja drugih pa u krajnjem i sopstvenog.

Sve je to bila ogromna i zločinačka cena njihove lične materijalne, kriminalne i političke alavosti. Ko ne veruje neka pogleda sa kojim materijalnim bogastvima su oni i njihovi saradnici živeli tokom ratova i izašli iz ratova a i kako su se kasnije bogatili.

Način na koji su Vlada i predsednik Hrvatske stali iza presuda dvojici generala je veoma razočaravajući za sve one koji su mislili da je na balkansko ludilo stavljena tačka ili je u dogledno vreme to moguće. Na žalost, pokazuje se upravo suprotno, da vladajuće elite imaju itekako filing i lične i političke veze i obaveze prema devedesetim, a nije mali broj ni onih koji su i aktivno učestvovali u “stvaranju istorije” a posle se malo obukli u demokratsko i evropejsko ruho. Ne brani gospođa Kosor generale već HDZ i njenu nacional-šovinističku politiku upadajući u zamku da zapravo opravdava zločine, umesto da to iskoristi kao otrežnjenje hrvatske javnosti i trajno distanciranje od ludila, slično kao što je to jedna demokratska Nemačka učinila.

Mesić sada kaže da “Nema nikakve sumnje da je državni vrh za te zločine znao.

Sutra se izborom premijera završava zabava na stranicama „Blica“ pod nazivom „Biramo našu vladu“.Bez obzira na lične impresije, način predlaganja i biranja, rezultati ipak odražavaju stavove i ukuse barem jednog dela javnog nmenja Srbije. Da se primetiti da nisu birani ministar za KiM , ni ministar za dijasporu i vere i uverenja da nas baš to ministarstvo spasava i večno čuva siguran priliv doznaka dijaspore, nacionalnog identiteta svih Srba sveta, naročito u regionu, a bogami i trošenja ogromnih sredstava za Kosovu a sve pod maskom patriotizma.

„Blicova“ vlada izgleda ovako:

Sadašnja, sa premijerom Cvetkovićem, ovako, a da vidimo kako će izgledati naša blogerska.

Dok se naše stranke, vlada i skupština bave visokom politikom,odbranom Kosova, odbranom Vojvodine, sporenjem o oko svega i svačega, izlaska i neizlaska na izbore na Kosovu,ulaska odmah ili malo kasnije u EU, neulaska u NATO, ne damo Republiku Srpsku, najavama velikih projekata, svađama da li nam je draži Draža ili Tito, ko je veći a ko manji Srbin, patriota, izdajnik i strani plaćenik, narod nam postaje sve siromašniji i stanje sve alarmantnije, a obećavano društvo socijalne pravde postaje sve više utopija.

I dok novine preuveličavaju ili ne da su milioni na ivici bede, odgovorni mirno sede i glede,imaju da troše a i da  štede.

Obećavane promene sve više znače da se menja stanje- malo bogatih imaju sve više a sve viđe je onih što imaju sve manje.
Zvanična statistika  pokazuju da je u Srbiji oko 700.000 odraslih i 300.000 dece na rubu egzistencije. Ali, to nije konačna brojka.

Naslov bi mogao i da glasi  “Na tenkovima smo se rastajali, oko tenkova se spajamo”

Samo u poslednja dva meseca desilo se dosta toga što je potvrdilo tezu da se na prostoru bivše Jugoslavije stvara sasvim nova interesna sfera.

Države nastale na razvalinama SFRJ muče iste muke: korupcija, ekonomski sunovrat, društveno raslojavanje, nedovršen politički sistem, kriminal  i siromaštvo ogromnog broja stanovništva, opšte su karakteristike svih osim Slovenije. Obećavane su kule i gradovi, a nakon 20 godina svi su tamo pa i dalje nego gde su onda bili.

SFRJ je imala ukupan spoljni dug od, preračunato, 14 milijardi evra, a sada njeni "potomci" zajedno duguju svetu - 117 milijardi

Nije sporno da je ustavno uređenje BiH  po Dejtonu više bilo u funkciji trenutnog prekida rata nego koliko ćeto biti   funkcionalno rešenje za tako stvorenu državu.Još tada su ljudi vedra duha rekli onu poznatu izreku «..beš rešenje koje ništa ne rešava”

Realnost  BiH je što je sada u svakom pogledu u gorem položaju nego pre 20 godina, realnost koja nikome nije potaman . Realnost je i Republika Srpska kao entitet u BiH koja je  nastala kao i onaj  drugi entitet.

Opravdano se postavlja pitanje ima li BiH budućnost ili je država bez budućnosti, jer da se uredi ne ide, da se rasturi ni to ne ide, a status quo ne daje nikakve rezultate.

Danas je Dodik kao novi predsednik RS formulisao svoju politiku u nekih desetak ključnih stavova:

1.- poručio da je njegov cilj jaka, stabilna, demokratska i prosperitetna RS sa nadležnostima koje su joj date Dejtonskim sporazumom i suverenitetom koji je unela u državnu zajednicu BiH.
2.- "Ja sam za moguću BiH, a ona je moguća samo sa RS i nadležnostima koje su joj potvrđene Dejtonskim sporazumom

3.- .da oni koji sanjaju unitarnu BiH, ili koji se nadaju da će pod plaštom evropskih integracija razvlastiti RS,treba da znaju da nikada i ni pod kojim uslovima nećemo odustati od svoje autonomije, ni po cenu ulaska u Evropsku uniju

4.-  da će kao predsednik RS poštovati pravo građana da se o evroatlantskim integracijama izjasne na referendumu.

5.- da je i protiv toga da RS i Federacija BiH plaćaju neefikasnu i nepotrebnu administraciju

Ima li neko hrabrosti, imamo li ličnog i nacionalnog dostojanstva da uz “Kaljinku” bude odsvirano i “Sa ovčara i Kablara”jer to su pevali i svirali oni koji su za Beograd izginuli, a mi im naručujemo “Čoček”.

Baš me čudi kako se niko nije setio da trubači ne pevaju već samo sviraju pa ne vidim razloga da ne bude na repertoaru stara melodija i himna trubača “Sa Ovčara i Kablara”.Poznato je da su tu pesmu pevali i svirali i četnici i partizani, uz male razlike u tekstu, pa bi to bila prilika za još jedno pomirenje jer bi svi slušali istu melodiju a svako pevao svoju pesmu, kako se inače kod nas radi.Važno je da svi pevaju jer dok pevaju zlo ne misle.

Poseta predsednika Rusije je nesumnjivo od ogromnog političkog značaja, verujem da nema niti će biti spornih pitanja u političkim razgovorima ali može biti neslaganja oko istorijskih događaja, a već ih ima.

Ocenjujući predstojeću posetu Medvedeva Srbiji, bivši ambasador Rusije u Beogradu

Aleksej Alesijev je istakao