Очарава ме помисао да ћемо ускоро моћи да властити живот прегледамо, његов сваки трен, кад год то пожелимо. Није далеко време када ће неки stаrt up или ко од IT гиганата понудити малени имплант за нашу чеону кост, видљив тек као младеж (онај код Синди Крафорд или Северине, како ко воли), који ће бележити и сликом и звуком сваки сат и час нашег живота. И онда ћемо опет моћи да се вратимо у време када смо били деца, када смо пропушили или се заљубили, моћи ћемо да гледамо наше страхове и наде, нашу радост и тугу на испитима, венчању, на сахранама, наш први дан у школи или последњи дан с мајком и оцем.
Иако сам махом очајног памћења, с пуно детаља сећам се, рецимо, једних очевих ципела, звучника у мом „реноу 4", лаког и прозрачног хлада багремове шуме крај наше куће у Црној Гори, металне кутије за храну коју је мајка на путовањима колима носила. Сећам се и како сам се у Косовској улици једном дуго и страсно дечачки љубио, тада већ одавно одрастао, сећам се сваког шрафа и дрвених греда зида који сам с пријатељем правио за преграду невелике собе у две још мање - био нам се родио син, собица нам је била неопходна.
Опет, схватио сам, не сећам се, уопште, ко је са мном ишао у разред у првом средње - један ће ме пријатељ на то подсетити, да је један од убица из Земунског клана седео с нама у клупи - не сећам се ни првог пољупца ни првог секса, не сећам се читавих периода свог живота, па тако прва година по смрти мог брата у мом памћењу и не постоји, као на оним старим картама где за непознате пределе на латинском пише Ubi leones: тамо где су лавови.
Па хтео бих да ловим те своје лавове. Хтео бих да могу да се сетим сваког трена свог живота, да га гледам са стране и у њему уживам или се нервирам, навијам за себе из прошлости или се прекоревам. Мора да би било чудесно опет бити ту док тонемо у своја огрешења, у своје блато и погубу, без оног улепшавања и накнадног седатива памћења, ми сви добри и честити људи, и мора да би било дивно изнова се радовати модрицама на лицу сина, које је добио у тучи с којом се на прави начин одраста, радовати се успесима и властитом надрастању својих ближњих - о, господе, колико сам њих заборавио, потонули су у подразумевање.
Једном смо у Ташмајданском парку син и ја са земље скупљали кестенове. Не сећам се нити његове јакне, нити које је то године било, нити шта смо после с тим кестеновима урадили. Било би сјајно кад би све то могао да врати један oлаки download. Пре оног коначног.
See you, then.