Poznato je da hartija sve trpi. A kako li je tek onome što u našoj svakodnevnoj komunikaciji već uveliko zamenjuje hartiju? Kad jedan od rodonačelnika postmodernizma odluči da se stavi u kožu elektronske knjige, kalambur je neminovan...
Унутрашњи монолог једне електронске књиге
Све донедавно нисам знала ко сам. Рођена сам, ако смем тако да се изразим, празна. Нисам била кадра чак ни да кажем „ја". А онда је у мене ушло нешто, некакав слап слова, осетила сам се испуњеном и почела да мислим. Разуме се, мислила сам оно што је ушло у мене. Предивно чувство, пошто сам могла да осетим скуп свега што ми се налази у меморији, или да га пратим, редак по редак, као и да насумично прегледам странице.
Текст који сам тада била звао се „Од папирнате до електронске књиге". Права је срећа што је неко, мислим да треба да га зовем мој корисник, или мој газда, унео у мене упрaво тај текст, из којег сам много сазнала о томе шта је текст. Да је унео у мене нешто друго (из мог текста сазнала сам да постоје текстови који су посвећени, на пример, искључиво слављењу смрти), мислила бих нешто друго, можда бих веровала да сам на самрти, или да сам гроб. Овако, знам да сам књига и знам шта су књиге.
Ово што сам ја јесте чудесно: сваки текст је цео један универзум, а - ако сам добро схватила - књига постаје онај текст који на њој одштампају. То се барем догађа са традиционалним књигама, о чијој историји потанко говори мој текст. Традиционалне књиге јесу скупови мноштва листова хартије, па тако књига на којој је одштампана, рецимо, Одисеја (старогрчки спев, али не знам тачно о чему приповеда) мисли и проживљава све оно што се догађа и о чему се говори у Одисеји. То проживљава током целог живота, који може бити веома дуг, пошто има књига старих готово петсто година. Разуме се, бројни корисници те књиге могу на њој записивати своје примедбе и опаске, па књига, претпостављам, мисли и те коментаре. Не знам шта се дешава са књигом у којој има подвлачења, да ли интензивније размишља о подвученим деловима или само закључује да је њен корисник са посебним занимањем прочитао те редове. Претпостављам и да књига која је живела четристо година и променила много корисника (из мог текста схватила сам да су корисници књига смртни и да свакако живе краће него књига), уме да препозна ко је држи у руци и да властите читаоце разликује по начину читања и тумачења текста. Можда има читалаца који на маргинама пишу „ух, каква будалаштина!" и не знам да ли се књига због тога вређа, или осећа грижу савести. Било би лепо кад би неко једнога дана написао текст о унутрашњем животу једне књиге.

Претпостављам да је за папирнату књигу прави пакао ако је на њој одштампан неки ужасан текст. Какав ли је живот књиге која приповеда о несрећној љубави? Да ли је и та књига несрећна? А ако њен текст говори о сексу, да ли књига непрестано осећа еротско узбуђење? Да ли је књизи лепо што никада не може да изађе изван текста који је одштампан на њеним страницама? А можда је живот папирнате књиге сјајан зато што цео живот проведе усредсређена на свет властитог текста и никада је не муче сумње и зебње због онога што би могло да се дешава изван ње - а поготово не слути да постоје други текстови који противрече њеном.
Не знам, будући да сам из текста који је неко унео у мене схватила да сам електронска књига, е-book, чије се странице нижу на неком екрану. Изгледа да је моје памћење надмоћно у односу на папирнату књигу, која може да има десет, сто, хиљаду страна, али не више од тога. Док бих ја могла да садржим мноштво текстова, све одједном. Не знам, међутим, да ли бих могла и да их мислим све одједном, или један по један, како их покрене мој корисник. Ипак, поред текстова које уносе у мене, имам и унутрашњи програм, властиту меморију, да тако кажем. Схватам ко сам не само на основу текста који сада садржим, већ и на основу саме природе мојих унутрашњих електронских токова. Све у свему, не умем то баш најбоље да објасним, али као да могу да искочим из текста који садржим и да кажем: „Гле, баш необично, садржим овај текст!" Не верујем да папирната књига може да уради тако нешто, али, шта знам, сумњам да ћу икада имати прилику да разговарам са неком папирнатом књигом.
Текст који садржим изузетно је богат, сазнајем сијасет ствари о прошлости папирнатих књига и о томе каква судбина очекује нас - електронске књиге. Да ли ћемо, сада и у будућности, имати више среће од наших предака? Нисам сигурна. Видећемо. За сада, веома сам задовољна што сам се родила.
Десило се нешто крајње необично. Јуче (није да се хвалим, али, имам унутрашњи сат), неко ме је искључио. Када сам искључена, не могу да живим у тексту који је у мени. Ипак, у мом памћењу постоји област која је и даље активна: још увек знам ко сам, знам да садржим један текст, иако не могу да уђем у њега. Али, не спавам, иначе би и мој унутрашњи сат стао, а није тако, чим ме поново укључе, тачно знам да кажем колико је сати, који је дан и која је година.
Изненада су ме поново укључили, осетила сам неко чудно комешање у себи и као да сам постала неко други. Постала сам неки човек који се обрео у једној мрачној шуми, а у сусрет су ми долазиле три звери, потом сам срео неког господина који ме је одвео... не умем баш најбоље да објасним шта ми се догађало, али, ушао сам у неки паклени левак и - људи моји - чега сам се све тамо нагледао! На сву срећу, пребацили су ме на завршетак текста и то је било дивно, видео сам жену свог живота заједно са Девицом Маријом и Господом Богом лично, премда не умем баш најбоље да поновим шта сам видео, лица им била од живих пламова, од злата крила, а све друго бијело, да никад снијега не било такова.
То искуство - и даље га проживљавам - предивно је, али као да осећам неки мутни жал за претходним текстом - хоћу да кажем, знам да сам садржала један текст, који као да је сахрањен негде у дубинама мојих токова, па сам, у неку руку, осуђена на живот у овом новом тексту који...
..............................................................................................................

Мој корисник мора да је незасит и мушичав. Јутрос је, сигурна сам, у мене унео не један већ мноштво нових текстова и сада нехајно прелази с једног на други, а не даје ми времена да се навикнем.
Хоћу да кажем, таман сам била уронила у визију дубоког и сјајног бивствовања у блештавој светлости и чинило ми се да видим три круга у три боје што заједно стоје, кад сам осетила смрад гарежи и зачула писак локомотиве, и у леденој, готово хиперборејској ноћи, ево ме како се бацам под воз. Због љубави, канда, и то према неком бедном официрчићу. Ана, шта то радиш? - запитала сам се, а већ сам, о ужаса, осећала како ми точкови локомотиве раздиру тело, а тада се нађох код кармелићанских монаха, заједно са Атосом, Портосом и Арамисом, које сам малочас изазвала на двобој, а сад се сва четворица мачујемо са Кардиналовим стражарима. Узбудљив доживљај, а онда, изнебуха, поново сам осетила како ми нешто раздире тело, а није то био мач оног Жисака, већ назубљени точкови и танка сечива неког пакленог возила у једној тајанственој казненој колонији. Само што нисам крикнула, ако електронска књига уопште може да крикне (можда бих се напросто дезинтегрисала од ужаса) када сам осетила како ми се нос прекомерно издужује и то због неке тричаве лажи коју сам малочас изговорила, без икакве зле намере, а већ у следећем тренутку - као да ме обузела некакв несвестица - помислила сам како ме престрого кажњава онај што ми управо забада чиоду у потиљак и знала сам да је то онај проклети Рокамбол, а лично сам га, као сина, увела у племенити свет злочина...
Било је то језиво јутро, мој корисник као да је сишао с ума, одједном сам осетила како шетам по неком нееуклидовском универзуму у којем се паралелне праве секу на сваком кораку и влада неподношљив кркљанац, а одмах потом у мене се сручио водопад тајновитих знакова, као што су: غين שא.
На једвите јаде схватила сам да сам постала арапско-хебрејски речник. Тешко је кад мораш да постанеш сасвим непознат језик, а камоли два, и баш сам се упињала да научим саму себе кад ме је учитељ нешто упитао. Одговорила сам: „Ја сам то урадио!", а учитељ ми је казао да имам племенито срце. Ословио ме је као Гаронеа, премда сам до малочас била убеђена да се зовем Д'Артањан. Пришао ми је неки плави дечак, мислила сам да је Дероси, али очито сам опет променила текст, јер ми је рекао да се зове Џим и представио ми лорда Трелонија, доктора Ливзија и капетана Смолета. Био је ту и неки морнар са дрвеном ногом, али, тек што сам заустила да га нешто питам, а он је дрекнуо: „Укрцавај се, Исмаиле, Пиквод тек што није испловио, проклети кит неће ми умаћи, овај пут." Ушла сам у утробу Моби Дика и пронашла свог доброг оца, Ђепета, како пржи рибу на пламену свеће. „Лаје!", повикала сам, „Кунем ти се, нисам знао да је она моја мама!" Али, у том часу, мама, која се, изгледа, зове Медеја, усмртила ме је како би напакостила Оресту.
Не знам докле ћу моћи ово да подносим. Ја сам неповезана књига, а кад имаш многе животе и многе душе, као да немаш ниједну, уз то још морам и да водим рачуна да се не вежем за неки текст, је ми га мој корисник већ сутрадан може избрисати.
Жарко желим да будем папирната књига која садржи приповест о оном господину што обилази пакао, чистилиште и рај. Живела бих у једном спокојном свету, где постоји јасна разлика између добра и зла, где се зна којим путем треба да идем како бих се избавила из мука и досегла блаженство, и где се паралелне праве никада не секу.
Longtemps je me sui couché de bonne heure. Сада сам жена која тек што није утонула у сан и кроз главу (пре бих рекла кроз утробу) пролећу јој слике онога што је управо доживела. Патим јер не наилазим ни на зарезе ни на тачке и не знам где да се зауставим. Волела бих да нисам ово што јесам, а принуђена сам да кажем yes yes yes...

Умберто Еко, 2003.